StoryEditor
SplitNA KANTUNU

Damir Šarac: ‘Miljenka Smoju vrime pomalo vraća tamo di mu je misto - u središte štorije o nama samima. Bija bi red da konačno dobije i spomenik!‘

Piše Damir Šarac
18. ožujka 2021. - 12:04

Govori puno njih da Miljenko Smoje o kojemu svi sve znamo pa ne triba više ponavljat, nije triba dobit Nagradu grada Splita za životno djelo, dvadeset i pet godin poslin smrti, kad je nije dobija za života ili odma nakon šta je umra.

Argumente isto svi znamo, najvećemu novinarskome i kroničarskome poeti Splita i Dalmacije njegova se sredina odužila prid kraj života baš onako prasaški, slično ka Servantesu iz Maloga mista.

Stvorija je sliku Splita kakvi svi volimo vidit, a zadnje dane dočeka je prezren i bačen u kantun. Ima neke baš smojinske simbolike u tome, pari mi se da bi on sam stvorija takvi lik u nekoj svojoj epizodi: čovika koji je svome svitu sve da, a onda su ga, kad se situacija prominila škartali.

Okrutno, groteskno, maliciozno, s puno zavisti, onako kako samo Mediteran to zna. A more biti da ni sam Smoje koji je stvorija stotine obožavanih likova, nije moga smislit tako očajnu sudbinu svoga glavnoga junaka kakva je bila namijenjena njemu.

Ali neka ta zla krv jedanput izblidi, neka se Smoje vrati na postamenat koji mu pripada i za pravo reć, s kojeg za puno našega svita nikad nije ni skinut. Neka su ga osudili ka Krnju, uvjeren san da ga je puno više njih cijenilo. Samo, bila je "takva situacija", samo nisu smili reć...

S druge strane, jebeš čovika o kojemu svi lipo govoru, taj se nikad nikome nije zamirija, a šta znači da je bija slina i čuva se da se ne ogrebe: a kako se za takvoga uopće može reć da je živija.

Svi znamo pravilo; čin se ovde malo digneš odma te njih deset gleda ugazit, a on se diga, visoko, najviše moguće, osta uspravan, i šta se drugo moglo očekivat nego da će na zlo završit?! Ka da ne znamo di smo i kakvi smo.

Udruga jednostavnoga imena "Za Split" i njezin prešidente Vinko Jelaska bili su predlagači, napucali su volej komisiji za dodjelu nagrada koja često zna imat i čudne kriterije, a gol je zabija Smojin rani novinarski kolega, kum i prijatej, akademik Davorin Rudolf. Njegova je rič, pričaju svidoci, bila presudna.

image
Akademik prof.dr Davorin Rudolf 
Vojko Bašić/Cropix

Triba gledat naprid jer za trvenja je sad kasno, nepravda se više ne da ispravit, ali može se sanirat. Smoje je prije petnaestak godin dobija ulicu, zapravo kaletu u Velome Varošu nedaleko od mista di se rodija. Sigurno je, reć ćete, zaslužija i veću, atraktivniju, ali opet ta mala kala i sve druge dalmatinske kalete bile su autoput po kojima je vozija svoj novinarski i scenaristički opus.

Prije par godin splitski glumac Ivan Baranović za diplomski ispit je na Smojin tekst postavija predstavu "Roko i Cicibela" i do danas igra, uvik ima publike. Objavljeno je i par knjiga o Smoji, sve su rasprodane učas, štampaju se maje i borše s njegovon slikon i citatima. Po zidima se pišu grafiti, njegove rečenice.

Za dvi godine mu je stoljeće od rođenja, bija bi red da se konačno postavi i spomenik na Matejuški za koji je odavno završen natječaj i donesena odluka.

image
Tom Dubravec/Cropix

Prilika je ove godine i za ponovno štampat njegovu "Hajdučku legendu" iz 1971. godine, a okruglo je šezdeset godin i od monografije Hajduka koja se smatra ponajboljon na tu temu, čuva se doma u regalima ka relikvija, a sastavili su je baš on i Davorin Rudolf.

Neka ne postoji konsenzus, ka da je ovde ikad i oko nečega postoja.

Vrime, najbolji likar za sve ljudske betege, pomalo vraća Smoju di mu je i misto. U središte štorije o nama samima. A, ponavljan, za puno, puno svita otamo nikad i nije bija maknut.

Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?
25. rujan 2022 16:29