StoryEditor
SplitUVIK KONTRA

Lipi galebovi pritvorili su se u monstrume

Piše Damir Šarac
12. lipnja 2020. - 12:00
Najdraže in je kopat po kontejneru za škovaceMatija Djanješić/ilustracija/HANZA MEDIA

Pari mi se da nema lipše pojave na nebesima od galeba. Ona velika sjena, raskošna krila u blagome luku, navigaje, krstari po arji, po pet minuti ne lepeta krilima, ma guštaš ga vidit. Pa onda oko porta, kad se skupe pa točaju noge u moru, iz daljine ih gledaš kako navigaju za koćama...

Pa nije zaludu Tomislav Zuppa napisa najlipšu pismu o jednoj tici, himnu slobodi, o Jonathanu Livingstonu ča se neveri i suncu ruga i veseli... Lipo ih je, lipo ih je nad pučinon plavon gledat.

I ništa nije lipše nego ga gledat i s njin letit. Iz daleka.

Ali brate, kad se nađete oči u oči, kljun o kljun, čampra na čampru, ona lipota iz pisme iščezne ka led na suncu. A otkad je u Splitu zatrpano legendarno groblje škovaca na Karepovcu, totalno su popizdili. To su, ljudi moji, postale Hitchcokove "tice". Kako i neće, desetljećima se tamo hrane i držali su se nekako podalje od ljudi. Vidija bi ih samo na Peškariji i s Rive.

Razvlačili su tamo škovace i bili mirni, siti i debeli, širili se ka korona u prvome valu. E to je bija suživot. Kad su ostali bez spize, a riba, njihova prirodna hrana ih odavno ne zanima – ja mislin da godinama niko nije vidija splitskoga galeba da lovi ribu, to su i zaboravili kroz desetak generacija – počeli su nadirat na kvartove.

Napeči se ona tičurina na kontejner, ideš bacit škovace, a on te mrko strilja zlin očima, ne mrda kad priđeš, samo je pitanje oće li ti iskopat oko s onon kljuninon ili te ogranfat čamprama. Infetat će te bez greške, uvatit ćeš sve bolesti ovoga svita.

Govori mi jedan susid da kad ide bacit škovace u jednu ruku drži kesu, a u drugu letvu, spreman je za ljuti boj za pravo na kontejner. Bolje i to nego izgubit oko.

Horor-scene

U dva navrata svidočija san nestvarnin prizorima nasrid ulice, prvi put u Dubrovačkoj, a znate koliko je tamo prometa. Trče pantagana od dobra dva kila, ne bi se maška za njon zaletila, ali galebina ka kamikaza obrušava se na nju. Čoč-čok, pa sve po čiverici. Pantagana kesi zube, brani se, maše nogama i rukama, ali za vraga.

Zdimija nju ovi morski lipotan još dva, tri puta i adio. Pa je lipo nogan zaganča ka teretni helikopter i puf, skala se nasrid dičjega igrališta i udri po obidu. Štumik mi se izvrnija od gada, virujte mi. Ali nemoš stat gledat, nestvarno je.

Ove subote slično. Misto horor-scene je Zrinsko-frankopanska; posrid sride ulice navalila dva galeba na sivoga goluba. Nesritna tica biži, ali kakvi. Raščerečili su je nasrid bile crte. Auta prolazidu, a galebi skaču na haube i na vrata, brane ulov, prite kljunon, kriče.

Prolaznici mašu, viču, tiraju ih, a oni se hitaju na njih. Kvragu i golub, izgubit ćeš glavu. I trajalo je to sve dok golubu nisu iskljuvali tripice.

Pričan to u gradu, a pokažu mi prijateji snimku di galeb na nekome škoju vata zeca. I ne samo da ga je uvatija nego je bidnoga zečića proguca u jednome tiru. Ma u šta se ova beštija pritvorila, u kojega monstruma?!

Govoru mi niki s Blatina šta živu u nebodere da in se galebi gnjizde na vrju zgrade. I kako radi uličnoga svitla ne spavaju, najžešći su oko dvi, tri ure ujutro. Letidu oko nebodera, kriču, galebi se karaju kako je piva pokojni Coce. Ne daju ti spavat.

Digneš se popišat u zoru, a on na balkonu. Gleda te ka da si mu izija mater, samo čekaš da ti skoči na prsi i okine ti miška. Najdraže in je krstarit po kvartu i kad vide da si taman opra auto, izasrat ga. A od toga, da prostite, govna i lak se topi.

A ko in šta može. Žderu sve šta uvatu, a najdraže su in škovace i na toj spizi bez problema uvatu i trideset godin. Prirodnih neprijatelja nemaju, a bija bi in dosta samo jedan, čovik, pa da se naučidu pameti. Vratili bi se oni na sike.

Ali po pričama starih ribara koji su u danima najveće gladi probali i njijovo meso, to je najgadnije šta je čovik ikad izija. A bar mi moremo svašta proždrit. Krali su in jaja, ali ni ona nisu baš poslastica. A u prirodi se zna, kad ti čovik nije neprijatelj onda živiš ka bubrig u loju, ili u našemu slučaju, ka galeb u škovacama.

Borba u Poreču

Nije Split jedini koji ima problema s ovin predatorima. Ima deset godin da je Poreč napravija projekt kontrole i suzbijanja galeba koji su in napadali dicu, otimali hranu iz ruku i s pjata po restoranima, a i kenjali su u vodu šta je ljudi piju.

Englezi su otkrili da su galebi toliko pametni da se skupe isprid fast foodova i pripoznaju pijane, pa čin uzmu topli sendvič čape in ga iz ruke! Njuše alkohol na deset metri!

Otkrilo se i da se broj galeba na Mediteranu pa tako i u nas učetverostruči svakih pet do deset godin, našle su se u njima superbakterije otporne na sve antibiotike u njihovome izmetu (njima, pogađate, ništa to ne smeta, zdravi su ka dren), imaju parazite po perju, a praćenje nije od koristi jer su iste galebe s prstenon našli u jednome danu – ujutro u Poreču, a navečer na zagrebačkome smetlištu!

Dosta se postiglo metodon podmetanja lažnih jaja (kad dvi godine nemaju podmlatka sele na drugo misto) i edukacijon ljudi da zatvaraju kontejnere, a uloženo je 250 iljad kuna. U Poreču je smanjen broj gnjizda na krovovima turističkih objekata za 60 do 70 posto, a na krovovima kuća i industrijskih objekata za 40 posto. Utješno.

Mi u Split, marni ka šta jesmo, nećemo nikad do toga doć, ali bar moremo vidit šta drugi čine. Mi ćemo reagirat kad rat počne. Ni na kraj pameti mi nije pokrenit masovni pomor tica, ni galeba ni vrana kojih nije ništa puno manje, nego upozorit da je ovo nešto šta u našemu gradu postaje sve veći problem.

Nema toliko mista i za nas i za njih, a i kontrola svega šta živi uz čovika i može ga napast ili mu prinit bolesti dil je upravljanja jednin gradon. Do tada, mi se strašimo, a on se ruga i veseli.

#UVIK KONTRA

Izdvojeno

16. lipanj 2020 22:53