StoryEditor
SplitUVIK KONTRA

Damir Šarac i život u izolaciji: Mobitel će mi na odvikavanje, toliko ga zalivan alkoholon

26. ožujka 2020. - 11:49
Rodrigo Buendia/AFP

Dva dana smo dogovarali veliku tajnu akciju i uspili: s mužon suside Silve dogovorija san da popijemo kavu. Niko nije smija znat. Čekali smo povoljan trenutak za operaciju: kad na nju dođe red prošetat pasa, a mali da sidne za igrice. Pasa svaki dan drugi ukućanin šeta. Da uvik neko priživi. Javija se:

– Izišla je, kava se kuva, trči!

Već san navuka specijalnu robu za izić iz kuće, stavija masku i rukavice, stare postole koje san žrtvova, doda šal i nabija kapu, da me ko ne pripozna u prekršaju. Trkon između parkiranih auta. Pognut. Dogodija se i taj značajni društveni događaj. Pili smo kavu u dvoru iza kuće, razmaknuti dva metra, svak sa svoje strane smokve, okrenuti leđima u antivirusnoj opremi. Bura zavija, biće dva, tri stupnja.

– Ajme šta se lipo družit.

– Ajme stvarno.

– Šta misliš kako će ovo završit, i kad...

– Ne znan ti ništa, ne mislin ništa. Sad samo uživan u ovin ugodnin trenucima. Ma koja Riva i gužva. Ovo su svi gušti...

– Jesu.

– Je l' ovo kava iz kafetjere?

– Je.

– Nekad se govorilo, sićaš se: Ko ovo more platit... Pojam slobode, čista esencija života...

– E. Još petnajst minuti...

Je bilo lipo...

– Znaš šta, fenomenalno je ovo, ali ne triba meni ovi straj. Idući put ćemo se dogovorit pa se nać priko interneta, upalit kameru i doma svak svoju pit. Bit ćemo bliže, nećemo morat vikat, bit ćemo uteplo, a najvažnije nećemo se ogrišit o kućni poredak.

– Neće bit druge. Osim ako se situacija ne smiri.

– Ne bi ja, kako se reče, prejudicira. Ne vaja se zaletit. Ali uzet ćemo u obzir.

Sidili smo tako, pijuckali i pušikali, uživali u kršenju kućnih uredbi koje su ponegdi strože nego državni propisi. Ka dva astronauta kad prvi put iziđu iz skylaba. Ko ovo more platit... Štopamo na sat, lažen, na mobitel jer ručne satove ne smimo nosit – čuli smo da se i u njima može ugnjizdit virus, znaš onda koja je ura.

Nakon dvadeset minuti, započeli smo pripreme za povratak, svaki na svoju postaju. On je pokupija čikare, prije toga smo ih poprskali džepnin bacačen alkohola. Svaki svoju. Bez mišanja kontakata.

Pozdrav iz daleka: aj-aj, vidimo se za deset, dvajst dana... A je l' da je bilo lipo. Uf.

On je iz dvora iziša na istočnu, ja na zapadnu stranu kuće. Pra je čikare ne dvadeset nego trideset sekundi u sapunici i vriloj vodi, otra je i onu drugu sakrija u ormar da ko ne pripozna trag socijalnoga kontakta. Uzeja je kacavidu i iša zavidavat vrata od kantunala, jednu od dozvoljenih aktivnosti u doba karantene.

Ja san se polako šulja pedeset metri do kuće, priko ceste da me ne nanjuši njihov pasić. Tako je proša dan. Sa sto posto više socijalnoga kontakta nego zadnju sedmicu. Više je vridilo ovih po ure nego sto iljada kava u prethodnome životu negdi po štekatima koje i ne pamtiš. Ova se pamti. A ako situacija bude povoljna i uspostavimo horizontalu na koronagrafu, mogli bi opet nešto slično organizirat. Recimo na teraci. Ooo, to bi bija pothvat. I veliki rizik da nas ko od susida ne vidi i prijavi. Ali šta će ti život bez uzbuđenja.

Jutra su najteža. Izlasci do butige najveća su frustracija. Horor uživo. Iziđeš s onon maskon od koje ti se magle očale, slušaš samo svoje puvanje – fuuuu, fuuuu, fuuuu. Ritki prolaznici i susidi zaobilaze te u širokome luku. Prilaze na drugu stranu ulice kad te vide.

Zapamtiš, pa za dišpet ti priđeš ulicu kad drugi dan sinjaš njih. I tako – fuuuu, fuuu, evo te prid dućan. Stani u red. Dva metra se makni od sugrađanina, pruži ruke da ti ih sanitarac polije. Unutra strava. Brat brata ne pozna – šta bi reka gospar Maro.

Kad sretneš poznate samo trgneš obrve poviše one maske. Straj te i govorit da ti ne odgovore, jer i tako se širi zaraženi zrak. Izlaziš. Onda izvadiš iz žepa bacač alkohola pa se još jedanput poliješ. Sad brzo do kuće. Usput te okupiraju lipe, uvik iste misli: 'Ko zna je l' se prinosi priko asfalta? Ili nosi ovi vitar...

Ala taka san se stabla, a možda se neko naslonija na njega. Ajme, sad kvaka od portuna... Pa skale... Pašaman ni slučajno ne diran... Srićon neman lift...'

Kad će Sveti Ante?

Dovuka si se doma. Najprije prid vratima minjaš postole za papuče, pa pranje ruku sve onako u jaketi. Sva roba ide odma na vitrenje na tiramolu. Opet pranje ruku, čunke i očala. Sapun je kralj ove drame, jedini lik i utjeha. A ko bi reka.

Ko bi reka da će pored svega šta smo izmislili, čovičanstvo spašavat baš mali obični jeftini sapun. Šta greziji to bolji. Cili dan triba sve polivat i prat. Bojin se da će mi mobitel nastradat od alkoholizma, morat ću ga poslat na odvikavanje. Jer mobitel je uz ručni sat, najopasniji prenositelj, znate već čega. Da se ovako neko pra, plašija i ponaša prije samo dva miseca, vjerojatno bi dobija dijagnozu i uputnicu. Onda je jasno di smo.

Najviše nas je straj da će alkohola nestat. Zamisli. U Hrvatskoj se ne proizvodi alkohol, a četvrta smo zemlja u Europi po potrošnji alkohola po glavi stanovnika. Statistika kaže da godišnje svak u sebe ulije dvanajst i pol litara raznoraznoga. Kad odbiješ one šta ne piju i duplo više. A sad ga nema ni za ruke polit. Na maske zaboravite, nema ni njih. A govore da ove šta nosimo niti pomažu niti odmažu. Ali dobre su za duševni mir, nije ni to malo.

Iz Kine sad stižu i dobre visti. Virus krepaje na temperaturama poviše trideset. Računaš ovako: za Svetoga Duju prvi put obučemo kratke rukave, ali nije priko dvajstipet stupnjeva. Malo. Onda za Svetoga Antu, tad će zavrućit. To je još samo dva i pol miseca. Pa smo mirni do Vele Gospe.

Izdvojeno

09. kolovoz 2020 09:34