Vidin po novinan kako se zahuktava sezona. Dolazu pusti brodovi, turista kolko oš, samo šetaju, slikavaju, ima ih s lumbrelama šta se štitu od sunca, a ima i gospoja u rukavican od merla da ji ne bi uvatijo koji bakcilj. Doli na moru uvik neke gastronomske ponude, nekakvi specijaliteti, te riba, te zelen, pa bob, pa zeleni gra, sve jeftino, često i mukte, a ode u nas ništa. Od želje bi čovik pojio štogod a da ne plati, a usput bi to bila i promidžba rodnog kraja.
To ne znači da ode u nas isto nema lipi događanja. Ja san gušta prošle sride kad je na Poljani bilo prestavljanje dičice iz Dječjeg vrtića u Drnišu sa njijovin tetan, s pismicama i pleson. Jel to zato šta san sve stariji i šta san i ja did, al ta dičica me uvik dovedu do suza. Imaju tremu prid tolikin sviton, stidljivo govore, a lipo uređeni, sve kako pismice tražu. Sve puno muzike. Pa više sada znaju ta dičica nega šta san ja zna u šeston razredu. Doduše, ja nisan ni iša u vrtić. Onda se on zva Obdanište. Tada su samo gospoje davale da in dicu čuvaju druge žene. Moja mater nije bila taka. Sada su skroz druga vrimena. Na kraju vrtlića dica već pišu i slova. Tek kad vidiš tu dičicu, svatiš da se vridi mučit i njima stvorit jedan lipi uljuđeni svit di oni mogu mirno rest. Zato mi je drag onaj šušur na Poljani.
Šušura je bilo osmog šestog i u Glazbenoj školi u Drnišu. Bijo je Koncert učenika povodom završetka školske godine. Muke njima kad imaju svoju školu, svoje instrumente i svoju lipu koncertnu dvoranu. Ne znan zašto, mene uvik oduševe nakloni dičice kad nastupaju. Uvik š njima budu i njijovi profešuri. Onda i dica sigurije sviraju. Ki svaki put, bilo je tu svega, i dičice šta tek počinju svirati, ali i onizi šta završavaju šesti razred i iđu ća iz škole. Meni će ostat za uspomenu program di piše između ostalog Skerco opus dvacet sedam broj četrnaest. Ajde ti, brajko moj, pogodi šta je to. Nisan ni ja zna, al je bijo gušt slušat.
Već pet godina u Drnišu se u ovo vrime održava Memorijalni nogometni turnir za mlade nogometaše u spomen na tragično stradalog igrača Doška, Krunoslava Kiću Goretu. Ritko se trevi izvrstan nogometaš i prekrasno odgojeno i bistro dite ka šta je bijo Kićo. Uvik zaplačen kad ga se sitin jer san ga gleda kad je igra skupa i s mojin malin. Ove godine bilo je šesnaest klubova, od Imotskog do Knina i Trogira, ma ne znan oklen sve ne. Cili dan se igralo, lipo vrime, lip teren, lipe svlačijonice. Župnik fra Damir Ćiro Čikara blagoslovijo je Turnir i borbe su počele.
Fascinantno je kako dičica ulažu cilo srce u borbu za svaku loptu. Roditelja kolko oćeš, svi strepe za rezultat. Bilo je i spize i sokova. Vridni domaćini iz Doška i za to su se pobrinili, a bilo je i pašta pune gvantijere. Tako je polako išlo po grupama dok se nije došlo do prid kraj. Meni je bilo drago čut svit iz Trogira kako govoru da su naš Sportski centar i igralište prekrasni. U sumrak počelo je izlučno takmičenje. Morete li vi zamislit sriću dice iz Šibenika kad su u finalu satrali Solin s dva nula. To se pivalo, klizalo po travi, plakalo i pljeskalo. Srići nije bilo kraja. S obziron da to nije Došk, neću riči reć navijački, nega čisto objektivno. Šibenik je igra najbolje, najzrilije, muški, s puno trke. Za nji se more reć kako se na njijovoj igri pozna rukopis trenera. To je Ivo Krečak. Cili dan je drkća od nervoze oće li dica izdržat. I jesu. Najbolji strelac je Ivan Kalauz iz Šibenika, najbolji igrač Bruno Paić iz Šibenika, šta mu je did Nikica Cukrov. A majicu je osvojio i Patrik Munega iz Šibenika šta je najbolje tuka penale. Dico, svaka van čast. Dok je traja vatromet vidijo san da plačete od radosti. S vama san zaplaka i ja!