Čitan u "Slobodnoj" da će nas botovi vodit po Palači obučeni ka Dioklecijan.
Botovi su, ako san dobro razumija, roboti, samo nove generacije. Na botune. I nisu na po makinje ka recimo Robokap, nego su virtualni ka šta i naš cili svit postaje virtualan. Živu u mobitelima. Hranu se našin mozgon. Oni su sve jači i pametniji, a mozga je sve manje. Onda je logično da nas zaminu.
Puno mi je žaj šta će zaminit naše stare, dobre vodiče, moglo bi se to i dogodit brže nego šta se mislimo, već za koju godinu. Kako su nestali kočijaši, kaligeri i samardžije, nestat će i vodički zanat. To se stručno reče da će naše posle radit i umisto nas mislit umjetna inteligencija, a na našemu dijalektu rekli bi "falša pamet". Možda je dobro da ne izumre i dijalekt, nekako je jasniji, direktniji.
A onda, di ćeš lipše od toga da te živo i informirano čejade vodi po starin gradovima. On će falit, ti ćeš ga podjebat, on će te nasmijat i iznenadit, uvik će bit ništo novo. Niti jedno vodstvo nije isto ka ono prije. A ovi botovi – upreš botun i on drlja šta su mu programirali. Ne može se reć da to nije fascinantno, ma kakvi. Kako se ono reče: di je došla tehnika, a di smo mi ostali...
Danas botovi, chatbotovi, a mi bi opet rekli "ćakula-botovi", mogu šta oćeš.
Složit će ti poeziju brže od Tina Ujevića, napisat politički program jači od Churchillova, izbacit će ti u sekundu novinski članak, generirat fotografiju, dovest će te na točnu lokaciju usrid neke dalmatinske vukojebine, točno u centimetar, eto vodat će te i po Dioklecijanovoj palači, dubrovačkin zidima, šibenskin kaštilima.
Nesta je oni gušt kad se izgubiš u nepoznatome mistu, govorilo se da se tako najboje upozna di si doša, mozak radi na tri špirale, pa si sritan kad se opet nađeš. Nema toga više. Mogu se ovi vodiči pritvorit u Dioklecijana sutra, a u tebe prikosutra. A šta ćemo mi onda radit? Oće li čovik izumrit ka – zanat?
Meštri od računarstva kažu kako, na sriću, vodiči neće odumrit radi botova. Preciziraju jezikon svitlećega ekrana: "Optimizirat će svoj proizvodni proces. Generirat će ture." Jel oće reć da će vodič sidit u kafani na Pjaci, a turista će kupit turu koja mu se sviđa. Tako naš vodič lipo sidi i pije kafu, a pinezi padaju u žep.
Interesantno je ono šta se desilo, recimo, velikon broju turističkih agencija. I one su izumrle. Sad sve radi kompjuterski operater, a mali iznajmljivač radi ono šta se šefu u Berlinu i njegovome ekranu ne da. S tin da su šporke stvari uvik posal rentijera.
U vodiča će onda bit obratno, oni će generirat, mobitel će operirat, a turisti će manovrirat. Svi će profitirat! An bravo, neće bit više ni onoga pozdrava Dioklecijana i rimske svite u podne u sezoni. Nego, svi će se namistit na Peristil i upalit mobitele. Pa će svakome napose zasvitlit mali, privatni optimizirani car. Ave, umjetna inteligencijo, morituri te salutant!
Straj me gradonačelnika Ivice Puljka, on bi moga bit prvi za to, on je vrtija s onin bozonon, sićan se kad me prin malo više od deset godin poslalo na prezentaciju na FESB. Tamo je objavljeno kako je pronađena čestica koja bi mogla bit Higgsov bozon, karika koja nedostaje, energetski mirakul.
Nisan baš skroz ebete za ovu svakodnevnu fiziku, ali posli deset rečenica san se izgubija. Profešuri tumače a u mozak ne uliza. Nije optimiziran. Svi smo klimali glavama i pljeskali, ka razumimo, a malo nas je došlo doma s novin znanjen. Srićon su nan napisali na kartu šta ćemo izvistit. Profešur Puljak bi van to zna razumit i ispripovidit i na francuski i na engleski, a mi ne razumimo ni na ervaski. Neka promisli da bi nan i poteštat moga bit digitalni. Ne bi se tija sitit šta je bio kad se pojavila korona, pa kad je svaki šank u Splitu posta jedan epidemiološki znanstveni centar, a po šentadan se predavala imunologija. Jo da je bilo zapisat šta se tu otkrivalo!
Zato, svitu moj, u ono šta ne razumimo, najbolje se ne pačat. Ali triba bit oprezan, uvik u straju. Mi ka Mediteranci najvolimo kad nešto dobije patinu. Naučeni smo, sve oko nas u našemu prastarome svitu ima patinu, neki drugi kolur, star bar ijadu, dvi godin.
Baš u ova doba spremamo se za veliku obljetnicu, osandeset godin Slobodne Dalmacije, pa slažemo stare fotografije. Iljade smo ih privrtili. I šta je najčudnije, svi se zalipu za one crno-bile. Aaaaaa šta je lipo – čuješ iza leđa kad neko prođe. A di je to, ko je to, odma se širi priča. Ove novije, digitalne slike u milijun koluri, niko ne obadaje. Pantin doba prilaska, jedva smo se čekali rišit crno-bilih i uvatit se pituranih.
"To je prava stvarnost, to je život, a ne one u par nijansi crne, sive i bile. Doli film i crno-bili svit!" Je ti šipak. Danas se smatra da svak more učinit kolor sliku, nikad na kugli zemaljskoj nije bilo fotoaparati ka šta ih je sad. Svaki telefon je aparat. Svako dite zna šta je fokus, kadar, svitlo. Šta ne znaju, naštima mobitel sam. Šta ne more telefon, more filter. Pa onda pelavi postaju ricasti, masne namistu manekenske linije, ravne ka daska dobiju čičone i gujce, a sučijavi su nabildani. Jednon ričju, svi optimizirani.
A opet nikidan je u "Split kroz povist" osvanila stara slika Pjace, sredina šezdesetih, noć, malo mutna, zima je, svi u kapote. Svitli jelka. Pjaca puna ka šipak, a nigdi kafića, štekata ni suncobrana. Niko ne drži žmul ni bocu u ruku. Ali ćakulaju, grle se, smiju. Svi su svoji i različiti. Nisu, bidni, optimizirani. Ništa oni nisu znali.
Iz dana u dan trudimo se približiti naš sadržaj vašim potrebama, Slobodna Dalmacija je tu za vas i zbog vas. Molimo vas stoga da izaberete jedan od ponuđenih odgovora i podijelite s nama mišljenje o članku koji ste upravo pročitali.