StoryEditorOCM
ŽivotBEZ CENZURE, ISKRENO

Danijela Dvornik nam je otvorila vrata kuće i srce, priča nam: Kažu ‘žena je ubila Dina‘! Ja ga ubila? Ja sam ga spasila od droge. Spasila mu život 500 puta! Ne samo od droge...

Piše Ivana Kapetanović
22. rujna 2022. - 17:19

Danijela Dvornik otvorila nam je vrata svoje kuće u Sutivanu na otoku Braču, u koju se konačno preselila zastalno. Od pojave korone ondje je provodila duža razdoblja, a sada je kuća uređena do kraja i konačno u njoj uživa.

Njena oaza mira doživjela je kraj adaptacije i dočekala nas u punom sjaju. Danijela je nedavno kupila i maslinik i malu poljsku kućicu, pa je ove jeseni čeka branje maslina i pravljenje ulja, ali i uređenje kućice “u polje”.

O renovaciji obiteljske kuće u Sutivanu i uređenju ćemo uskoro, drugom prilikom, a ovaj smo put popričali s Danijelom o svemu  što ljude vezano uz nju zanima, o influensanju, unukama Balie i Lumi, Elli, Dinu, hobijima, treningu, prehrani, otočkoj zimi…

Udovica Dina Dvornika i majka Elle Dvornik Pearce ove je godine obilježila 14. godišnjicu suprugove smrti i otkrila nam kako joj sve izgleda iz današnje perspektive. Kao i mnoge stvari koje nije mogla zamisliti, nije mogla ni pretpostaviti da će jednog dana biti influencerica.

INFLUENCERICA

Još uvijek to ne doživljavam ozbiljno. Nisam mogla zamisliti da ću to postati. Ella mi kaže: "Ti nisi ozbiljna u tome! To moraš svaki dan raditi!” Ja ne radim to svaki dan. Ima dana kada nemam što prikazati, pa ne stavljam ništa. Ljudima je zanimljivo vidjeti što radim, kako sam uredila stan, kuću, to ih jako zanima. Svatko nađe nešto što ga zanima. Nisam se nikad opterećivala s brojem pratitelja.

Gledajući Ellu, to je posao od 24 sata dnevno. Kad god je zovem, uvijek je nešto: “Mama, sad moram editirati video, sad moram ovo ili ono.” Ili kad je pitam kako su dica, pa ona mene pita: “Jel gledaš ti majko storije?”.

Ne želim gledati storije da vidim što oni rade. Zovem je da mi kaže, a ona: “Mama imaš sve na storiju!”. Pa jebemti story! Dobro ajde, dicu mi da na telefon...

image
Vojko Bašić/Cropix


Nekad po pet dana ne pogledam što ona radi na tim storyjima. Ja objavljujem kad imam što prikazati. Ona stvarno ima posla za cijeli dan. Ljudi misle da je to nešto malo, ma kakvi, cijela ekipa ljudi radi to s njom. Svi nešto oko nje. Ja je gledam i mislim se “Isuse Bože, da ti ćaća ovo vidi!”.

DINO

Mislim da bi on cijeli bio sretan što je to sve online, jer ne bi morao komunicirati kada mu se ne da. Prije si davao intervjue jer se to moralo, očekivalo se. Išlo bi mu to koji put na živce, ali shvaćao je kao dio posla. Da je malo počekao, možda bi imao neku svoju svrhu u nekoj drugoj dimenziji, jer bi njemu super došlo to što bi mogao raditi što hoće, a da mu netko stvara presing da to mora biti ovako ili onako.

Recimo, Ella je snimila pjesmu i ta pjesma ima brutalan feministički tekst, u kojemu ona nema zadrške s riječima. Obraća se muškom spolu i slušam ja to i gledam dolje komentare: “Da ti mater ovo čuje”, “Šta bi ti tek ćaća reka...”. Pa on bi bio više nego oduševljen, ali ljudi to ne shvaćaju. On bi se odmah priključio tome!

Uvijek je imao poriv da bude baš takav, ali ti s takvim tekstom nisi mogao doći u Croatiju Records, jer bi ti rekli da to ne može na televiziju. Mi u Hrvatskoj smo ogromni licimjeri. Puštaju na tv-u repera koji jebe sve po spisku na engleskome, bez ikakve zadrške, kao da pornić slušaš, ali to je tako danas.

To je na engleskom, pa katolicima u Hrvatskoj to ne zvuči prestrašno. Ali to je brutalno psovanje. Onda to napravi neki naš, ali on pak takav ne može u eter! Kod nas sve mora biti maslina, kamen, drvo, sunce, more, stina, pučina, plakanje, neprežaljena ljubav, romantika... Mi se od tog nismo makli u glazbi, pogotovo u Dalmaciji.

U Zagrebu ima urbanih radija ipak, ajde! Domet na radiju kod nas je TBF. A postoji cijela jedna online mreža i underground scena koju ljudi slušaju na internetu. Na televiziji i radiju je uvijek sve isto. Dino je ipak bio drugačiji od drugih i našao je tu neku svoju nišu, i pokazivao je to na svoj način, no nije se on skroz do kraja otvorio.

Kada bi razmišljao o glazbi to bi bilo okej, ali čim bi došao do teksta, tu se lomio. Imao je problem jer je znao je da se mora uguziti većinskoj publici jer će mu reći: Vidi ovog Dina što je poludio! I sada to radi Ella kako bi on radio, pa komentiraju što bi joj otac rekao! Ništa, podržao bi je u tom brutalnom i iskrenom obraćanju, koje on nije mogao ostvariti! I onda je imao te svoje ispade. Kada bi nešto bilo kontra njega, onda bi bio najžešći. Imao je poriv da se obračuna, da kaže “ko vas jebe”, “popišat ću se na vas”! Onda je to bilo ajme grozno, nekulturno, ovako onako, pa su se ljudi pitali “tko je i odakle je ovaj kreten i majmun?”.

image
Vojko Bašić/Cropix


Ali zapravo mislim da bi on bio presretan u ovom vremenu, jer bi mogao dati sve od sebe. On bi imao svoj kanal gdje bi srao svoje pizdarije i vjerojatno bi imao puno pratitelja. Sigurno bi bio jedan od boljih influencera.

Sjećam se kada je jednom rekao u nekom pradavnom intervjuu: “Ja bih stavio da se CD-ovi prodaju u trafikama, a da sam gradonačelnik Dubrovnika, naplaćivao bih ulazak na Zidine”. Četrnaest godina nakon njegove smrti, Zidine se naplaćuju. Sad više CD-a nema, ali su se prodavali u trafikama.

On je bio uvijek ispred svoga vremena, neshvaćen. Dino bi se u ovom vremenu odlično snašao. Ako ništa drugo igrao bi igrice i na tome zarađivao.

Da ne kažem kakvu bi progresivnu glazbu mogao raditi, jer bi ga boljelo dupe hoće li mu Croatia Records objaviti ili neće. Dino je još uvijek enciklopedija glazbe. Još uvijek je aktualan.

DOGAĐAJI NAKON SMRTI

Vela Luka i koncert za Olivera? Imali smo pokušaje i za Dina, recimo "Aj ća festival". Znaš šta, umori se čovik od tih stvari! Nakon smrti Olivera, ono sve što se događalo, ja sam samo rekla da suosjećam s Vesnom i znam kako joj je. To je sada navala, intervjui, pričaj ovo, pričaj ono. Uđeš u neki žrvanj, jer kad ti se to dogodi, ti dobrih pet godina ne znaš di si i nesvjestan si situacije.

Emotivno prolaziš svoje faze koje ne može nitko razumjeti, a s druge strane, ti si laka meta jer si u tom vrtlogu sa svojim emocijama i na neki način pokušavaš sve oživjeti. Radiš to radi sebe, ne radi drugih. Da taj period života mogu promijeniti, ja bih to promijenila.

Onog dana kada je zatvorio svoje oči, ne bih ništa rekla više i apsolutno bih zabranila sve. Muziku naravno ne, nego sve ostalo. Previše te napadnu sa svih strana. Ti kada pričaš odmah nakon što je umro, i kada pričaš nakon pet godina, to su različite stvari, jer čovjek mora procesuirati sve.

Prvo sve preuveličavaš prvu godinu, onda si poslije ljut, onda bi ga najradije ubila, pa četvrtu godinu je malo drugačije, vidiš što je dobro, a što nije. To je igra emocija. Zato mislim da bi čovjek trebao dati sebi oduška i primiriti se i pričati nakon pet godina, jer si onda objektivniji.

Meni je sada okej, ja sam se već primirila. Ali tako mi je bilo prvih par godina, svi su me zvali da bi oni ovo ili ono, dok ja nisam došla i rekla: “Ja ne želim više ništa!”. Kad mi netko dođe i kaže da bi nešto za Dina, odmah mi se kosa digne na glavi.

Prvo, jer ljudi ulaze s nekom idejom, ta ideja je grandiozna na početku, a na kraju dođe na nešto minijaturno i pitaš se čemu to sve?! Nitko ovdje nema ozbiljan komad kolača. Ništa poslije smrti ti, osim glazbe, ne možeš materijalizirati. Ni koncert, ni ništa. To su sve pizdarije, svi pokupe pare, a ti ostaneš… Misliš da je to sve, a to je zapravo ništa. Tako da, čemu to drljanje?

Nikad to nije nešto grandiozno, niti ima smisla. Na kraju dođeš samo do 20 posto neke velike ideje. Čemu to sve? Ničemu.

Meni je kod "Aj ća" bilo zabavno to kako smo zamislili da pod okriljem Dina dajemo prostor drugim mladim glazbenicima. Onim bendovima koje danas ne možeš vidjeti ni čuti nigdje. Prostor mladima koji bi na bazi Dinove glazbe radili nešto. Osim što se bavio funkom, on je obožavao elektronsku glazbu i tu je možda najviše pronalazio sebe, jer se tu nije morao izražavati kroz tekstove, nego kroz samu glazbu. U tom segmentu je to trebalo ići.

image
Vojko Bašić/Cropix


Kada čujem da se svake godine pjevaju Dinove pjesme, ja bih oboljela na živce! Nije da ja ne volim Dinove pjesme, nego što mi sada tu radimo? Što mi sada imamo napraviti bolje od onog što je on napravio? Neku imitaciju nečega? Kad god se radi "tribute to Dino", uvijek je deset istih pjevača. Kada se radio jazz za Dina na HTV-u, oni su htjeli da to bude mainstream. Ja nisam.

Ja bih da se tome nečemu da druga dimenzija. Možda malo manje komercijalna, ali isto kvalitetna. Kad sam vidjela listu ljudi koji će pjevati, ja sam se zgrozila i rekla da ja to više ne mogu, tih istih deset pjevača, jer oni privlače mase, no mene to ne zanima. Mene zanima da netko otpjeva neku njegovu stvar skroz drugačije i da da neku svoju dimenziju i da to bude dobro. Jer toga ima.

Kažu da se takav nije rodio. A onda to nećemo raditi! Nešto dobro i kvalitetno možemo izvesti na mali milijun načina. Ali ti na HTV-u s takvom idejom ne možeš proći. Zvali su me, ja sam im rekla neka oni to rade, ali ja tu ne želim doći. Meni je to dosadno. Rekla sam samoj sebi da neću više pristajati na takve ponude i neću to prostituirati na taj način.

Recimo, splitski HNK je od Dinovih pisama mogao spojiti mjuzikl i ljubavnu priču, neku koja odgovara današnjem vremenu. Moglo se napraviti nešto duhovito… Evo recimo, to je projekt koji bi me zadovoljio. 

DINOVA ŽENA

Mi smo živjeli u nekom drugom vremenu. Tada nisam bila medijski eksponirana. Nisam bila u žiži, jer je on bio. Tada nisam imala neki svoj prostor, osim u našem obiteljskom životu. Nitko nije razmišljao o meni. Ljudi vole hodati u tuđim cipelama i misliti da je to tako kako oni misle.

Možda da nisam bila s Dinom, možda bih ja imala neku svoju karijeru, možda sam ja neke svoje stvari zatomila, možda nisam imala vremena se s tim baćkati, jer mi je on oduzimao previše vremena. Morala sam 24 sata misliti na njega. Imala sam slobodu, ali sam bila užasno ograničena u tome. On nije funkcionirao drugačije.

Otišao bi pet dana na put i u tih pet dana bi me zvao 35 puta u danu. Znači otišao je, a nije otišao! Bilo što drugo raditi bilo je nemoguće, jer bi mi on oduzeo toliko energije i fokusa, da se ne bih mogla na ništa drugo usredotočiti. A imala sam te borbe tko sam i što sam, to dođe s vremenom.

image
Vojko Bašić/Cropix


Nije on nikada rekao nemoj, ali ja sam znala da neću moći! On bi mi rekao: Ajde ti di hoćeš, ja odem sedam dana s Ellom i vratim se četvrti sa skijanja doma. Zašto sam se vratila? A eto zato što bi on imao budžet za sedam dana, koji mu je trebao biti i više nego dovoljan, ali bi ga on već treći dan strusio. I onda bi mu bilo dosadno, nema s kim bit u kući, ne voli biti u kući, ne voli biti sam, i onda drka po telefonu...

A ja gore po skijalištu s malom, i eto, onda bi se četvrti dan skupila i otišla doma. Jer bi se toliko iznervirala. Mislila bi se: Šta ja ovdje radim, vidiš da on ne može?! Ne zna di su mu čarape, a stoje uvijek na istom mjestu. Zna di su. Ali on mene zove, iako zna di su. S tim ili živiš ili ne živiš. Ja sam izabrala živjeti s tim. Mislim, što sam mogla s njim? Naravno da s njim nije bilo lako. No ljudi su mislili da je.

AŽDAJA U OČIMA DRUGIH

Uvijek sam bila aždaja u očima drugih, jer se uvijek vadio na mene. Kada bi netko sjeo i počeo ga pilati npr. nakon koncerta, mi bi već imali uigrani scenarij. Ja bi počela govoriti: “Dino, meni se spava, ja bi išla kući, ajmo doma...”. Tako bih ga spasila od ovih koji ga pilaju, a u očima tih što ga pilaju, bih bila aždaja.

Govorili bi: “Ajmeee nije ga tila pustit!”. Oni ne shvaćaju da nama nije bilo zabavno svaku večer, jer mi ujutro imamo svoje obaveze, dok će taj netko ujutro spavati. Onda bi svi govorili: “Daj još 5 minuti, daj još 10 minuti”, a ja bi uzvratila: “Ne može! Idemo ća! Kupi se i idemo!”. Onda bi on rekao: “A šta ću, tako mi je žena rekla, moram ić!”.

Mi smo to radili, jer se morao nekako spasiti. Nije on bio lik kojemu odgovara da ga pilaš do šest uri ujutro nakon koncerta, i njemu bi glava bila puna. Prihvatila sam da misle o meni svašta. Najgori dio tog posla je to što te ljudi natežu, rastežu i zgaze. Onda kažu: “Žena ga ubila od droge!” Ja ga ubila?! Pa ja sam ga spasila od droge! Spasila sam mu život 500 puta! Ne samo od droge, već od alkohola, od takvih likova.

Što bi on sa mnom bio 20 godina da sam ja bila aždaja!? Pa mogao me ostaviti kad je htio, ali nije! Milijun njih mi je došlo i reklo: "On je prekrasan, ali ne bi s njim bio pet minuta!”. Ali nije Dino bio takav svaki dan. Doma je bio najnormalnija osoba. Druga bi stvar bila kad bi izašli vanka i kad je morao ispunjati očekivanja od drugih ljudi. Sve to ima svoje…

BAKA

A sada mi je najljepše biti u ulozi bake. Balie i Lumi su super. Prolazimo sve faze skupa. Sada su već zabavne. Umore naravno, ali imaš osjećaj da to tako brzo sve prolazi. Prihvatim taj svoj umor i psihički i fizički, drago mi je da smo zajedno. Kad sam s njima, posvećena sam im non stop, 24 sata dnevno. Mislim njih su dvije, a ja sam jedna, i ne možeš drugačije.

Odlične su stvarno. Bile su ovo ljeto dva puta kod mene na čuvanju. Kupale smo se, Balie je naučila plivati. Volim da mi dođu na Brač. Oni su u Istri u Balama i do mora im ima šest kilometara, ovdje je ispred kuće. Samo se spustimo i kupamo, puno je djece.

Balie će sada imati pet godina, a Lumi tri. Plešu, igraju se, odvedem ih koji put na predstave, imaju djecu s kojom guštaju, a i ja guštam s njima što to imaju. I Ella je tu rasla i igrala se cijelo ljeto. Draže mi je da dođu ovdje nego da ja idem u Bale. Tamo mi je teže iskoordinirati te stvari.

image
Vojko Bašić/Cropix


Vole one doći na Brač. Ella dođe na dva, tri dana. Nisu od kupanja ni ona, a ni Charles. Meni je najdraže kad njih nema i kad mi samo ostave djecu, jer kad su djeca s materom i ocem, onda ja nemam ulogu. Šta god da kažem, obraćaju se mami i tati, onda oni imaju neke svoje sheme i meni poremete cijeli moj sistem!

Onda je meni opcija da dođu, dovedu, odu, i meni ostave djecu najdraža! One mene slušaju. U Zagrebu smo bili bliže, pa smo uskakali stalno jedni drugima. U Zagrebu bi samo stigla poruka: “Dovodim ti djecu”.

TRENING

Vrlo mi je bilo bitno riješiti kako ću trenirati u Sutivanu, jer sam u Zagrebu imala puno teretana oko kuće. Imamo malu teretanu u Sutivanu, ali može se i trčati, jako je lijepo. Našla sam i trenera u Supetru, s njim tri puta tjedno vježbam, s njim moram raditi, sama ne mogu napraviti progres, a s njim je režim! Biciklom idem na trening do Supetra, vratim se nazad.

Volim se ići provozati i opaliti kakav đir 10-20 km, imam aktivnu ekipu, nije nam dosadno, a volim i hiking, hodanje, penjanje, meni je ovdje aktivniji život nego u Zagrebu. Tamo bih svaki vikend išla na Sljeme, a ovdje otkrivam čari Brača, i ima toga dosta. Trening mi je već ušao u krvotok. Čim ne idem, počnem biti nervoznija.

image
Vojko Bašić/Cropix


Nije mi poanta da izgledam kao misica, to bi s 20 godina bilo okej, ali sada se želim jutro dignuti iz kreveta da me ništa ne boli i da se osjećam kao da imam 20 godina! E, to je filing koji mene motivira!

Prije mi je pola sata trebalo da stanem u okomiti položaj iz kreveta. Trening je i psihičko zadovoljstvo, poslije imam snagu i motivaciju i mogu gdje hoću.

PREHRANA

Na prehranu naravno isto pazim. Jedem uglavnom mediteransku. Idem u nutricionistice, pazim sve te parametre. Moram i to imati. Drago mi je da mi nutricionistica to kontrolira, jer moram doći svaki mjesec na mjerenje. Ne mogu onda navaliti po pečenoj teletini i pečenim krumpirima, mada ja to volim sve, ali se na parametre masnoće i mišićne mase moraju paziti. To nema veze s kilažom, nego sa sastavom tvoga tijela. Tu se najveći progresi vide.

Shvatiš da kilaža može biti i ne mora, ali ako dobiješ pet kila mišića i izgubiš pet kila masnoće, to je druga priča. Jedem jako malo mesa, to mi je super. Piletinu i ribu najviše jedem, ispečem i proteinski kruh isto. Držim se točno onoga što mi piše. Ako je 30 g slanutka, onda je 30 g slanutka, ne više.

Volim i juhice, pa mogu svaki dan biti i na tome, i na varivima. Riba, povrće, salata… Ujutro chia sjemenke, orašasti plodovi, žitarice, voće. Navečer proteinski kruh ili integralna tortilja i unutra salate, eventualno puretina ili piletina i to je to.


HOBIJI I OTOČKA ZIMA

Reebawish, moji suveniri, kamenčići ocrtani ribicama, sada su malo na holdu, jer nisam stigla sve ovo vrijeme. Sad ću se ove zime malo uhvatiti toga. Pa u masline moram. Dan je užasno kratak. U Zagrebu bi imala veći fokus, radila bih od 12 do 18, crtala, a ovdje je stalno nešto, stalno neka akcija, zovu me ovamo onamo.

Bavim se i maslinama, biljkama, kuham, treniram, uređujem, idem okolo s prijateljima, stvarno je puno zanimacija. Nije dosadno.

Otočka zima je lijepa. Nije to kao prije. Možemo biti u akciji, tipa hodanje, bicikl, grilanje, druženje, a svi mi volimo negdje i otputovati preko zime. Ovdje u 3. mjesecu počnu sve biljke mirisati i znaš da dolazi proljeće, to su mirisi moga djetinjstva. Gore toga nema, nego je iz jakete u kratko. Ovdje još ima proljeća.

image
Vojko Bašić/Cropix


Lipo je ovdje biti, ali moraš imati neku zanimaciju. Danas možeš raditi online, što je super. Odlično je da nisi zatvoren u kući. Puno vremena se provodi vani. Ima dosta stranaca koji su se doselili za stalno i donijeli nešto svoje. Trend grozne otočke zime pada u vodu. Ljudi se ovdje organiziraju. Imaju i razne radionice na koje se može ići.

Ako želiš da ti život bude zabavan, onda se tako i organiziraš. Odem nekad i kod matere u Split za vikend. Ovdje je zima kraća nego u Zagrebu. Otočka zima je romantična zima.

Čekam što će mi život donijeti. Dan po dan. Meni je tako ljepše živjeti, nema onog presinga da nešto moraš. A kada si pozitivan i nešto radiš i stvaraš, onda se dogodi ta sinergija s ljudima koji donesu i nešto svoje. Tako je i najbolje. Masa ljudi želi živjeti na otoku. Meni ljudi kažu: “Ti živiš naš san”. Dobro je da ljudi sanjaju i imaju svoje snove…

Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?
25. studeni 2022 20:35