StoryEditor
ShowbizSVETOZAR JOVANOVIĆ (46), DOAJEN SPLITSKE ALTERNATIVNE SCENE I CIVILNOGa DRUŠTVA, GOVORI O SVOjeM ŽIVOTU OD PANKERSKE INICIJACIJE U KNINU DO ZATVORA NA BILICAMA

Sveto Panker: Heroin nisam nikad ni kupija, a kamoli da sam ga nekome proda

Piše PSD.
12. prosinca 2011. - 19:34
Sveto, napravio sam neke natuknice o tvom životu: panker, vođa benda, autor grafita, bio u Četvrtoj brigadi, otelo mu stan, obnovio Spli’ski krnjeval, suradnja s nevladinim udrugama, zatvor zbog droge... Je li to sve isti čovjek?
- Je. Kako misliš da trebam nešto objasnit? Sve se to odvijalo.

Javnost prvi put saznaje za tebe 1985., kad si zbog pisanja grafita na spomeniku Marku Maruliću završio u zatvoru, a zadnji put 2008., kad si, također, završio u zatvoru, ali zbog heroina. Nije baš preporuka za idealnog zeta?
- A slušaj, znaš kako se kaže: “Ne smiš ništa ostavit u zatvoru, jer ćeš se morat vratit.” Znači, moraš sve odnit sa sobom. A ja sam te 1985. postavlja pločice na Bilicama, u zatvorskoj kužini, tako da sam ostavija 20 kvadrata pločica. I sad mi se nakon 25 godina kuvar na Bilicama žali da je loš pad, pa se skuplja voda, a ja mu kažem: “Aj ih razbij ako možeš, ako su loše napravljene.” I nije ih uspija razbit.

Dobro, vratimo se na prvi zatvor. Zašto si 1985. našarao taj sporni anarhistički grafit?
- Bilo nas je više. To je bilo ono, ka, neki revolt u to doba. Ali zašto po spomeniku kulture? Što vam je kip Marka Marulića skrivio? - Misto je bilo pogrešno. Danas pišem samo po željezu i betonu, ne diram više kamen.

Kako si uopće postao panker? U Splitu ih tada i nije bilo?
- Ja sam 1976. doselija u Knin iz Dubrovnika, i u Kninu sam posta panker. U Split sam doša 1980. ka već formirani panker.

Zar je u Kninu krajem 1970-ih bilo pankera?
- Knin je onda bija rokerski grad, skroz. Većina mojih vršnjaka su bili rokeri i hipiji.

Kako pamtiš taj grad?
- Ja sam doša iz Dubrovnika i navija sam za Hajduk, i bilo mi je čudno kako u Kninu navijaju za Zvezdu. Bilo ih je dosta i za Hajduk, ali većinom za Zvezdu. I nešto malo za Partizan.

Je li itko navijao za Dinamo?
- Je, jedan stariji čovik. Sićam se da su ga zvali “Zagreb”.

Kako si ti navijao za Hajduk, a stari ti je bio vojno lice?
- On nije obadava nogomet. A ja sam počeja navijat za Hajduk još ka dite u Dubrovniku, zato šta mi je Hajdukov igrač Marin Kurtela bija susid na Lapadu. On je igra balun s nama, pa smo svi mi dica iz ulice navijali za Hajduk.

Ta tvoja ekipa u Kninu, jesu li to bila djeca vojnih lica?
- Nisu. Većina naših očeva je radila na Željeznici, bilo je dosta oficira, ali i radnika iz Tvornice vijaka.

Je li bilo tučnjava na nacionalnoj osnovi?
- Nije bilo po nacionalnoj osnovi, nego su se oni sa sela tukli u disku protiv nas iz grada.

SVETO_JOVANOVIC2-071211.1
Idemo malo na tvoju glazbenu karijeru. Prvi bend?
- Prvi bend sam ima još u Kninu, zva se Evolucija malog prsta. U Splitu sam ima bend SDK, prvi koncert je bija 1982. u TOK-a. Bili smo predgrupa Bijelom Dugmetu i Parnom Valjku na Gripama.

Dolaze 90-e godine, ti odlaziš u Gardu?
- Početkom 1993. zvalo me u Gardu, ja se javija i završija u Četvrtoj brigadi. To je bilo kad smo oslobodili Novigrad i taj dio do Maslenice.

Kako pamtiš to vrijeme?
- Bilo je u redu. Još jedno iskustvo više. Bili smo tamo di je tribalo. Nadam se da nisam nikog ubio, i to je to.

Jesi li u Gardi imao kakvih problema zbog prezimena?
- Nisam neke posebne. Bilo je podozrivih, ali poznava sam pola tih ljudi otprije iz grada, tako da nisam ima problema. Ali je problema bilo sa stanom na Mertojaku.

Možeš li to ispričati?
- To je bilo u jesen 1993., bija sam na utakmici Hajduka, ne znam protiv koga je igra. Otiša sam iz stana na Poljud i vraćam se posli utakmice, i vidim – neki su u stanu.

Tko?
- Neki iz Drniša, bilo ih je više. Bili su u uniformi. A kako su meni susidi javili da su ovi ušli u stan, ja sam doša s ekipom iz Četvrte. Ali ovi iz Drniša su bili pijani, počeli vadit pištolje, i onda sam reka svojima da idemo ća, nisam tija da neko strada. I onda sam osam godina bija beskućnik...

Čekaj, pa jesi li im rekao da si u Četvrtoj brigadi?
- Znali su oni za sve to. Čak su mi rekli: “Znamo mi da si ti O.K., ali nama triba stan.“

Na kojoj osnovi su oni ušli u tvoj stan?
- Vojni stan, prezime Jovanović. Ka da ne znaš kako se tad ulazilo u stanove.

Je li ti otac bio u stanu?
- Mater i ćaća su još 1986. odselili na selo u Bosnu, kad je on otiša u penziju. Ustvari, dolazili su misec-dva zimi.

Pamtiš li što posebno iz te scene u stanu, te večeri?
- Papagaju su mi iščupali krila i bacili ga kroz prozor. Slike pobacali po podu, uništili.

Kako je izgledalo tih osam godina? Kako si živio?
- Pa ono, snaša sam se. Pristojno. Uglavnom sam cili dan bija u gradu, sve sam zna, bija sam hodajuća informacija. I dalje sam povremeno svira, s raznim bendovima...

Ma čekaj, pusti svirku, gdje si spavao osam godina?
- Svugdi. U Podrume, u antikvarijat ispod Svetog Duje, znači u Svetom Duji sam spava, pa u Zenti na brodu od prijatelja...

Od čega si živio?
- Nisam ima nikakvih primanja, ali uvik je bilo nešto za radit za koju kunu. Odnit ormar do kontejnera, istovarit šleper čaša za Prkića (vlasnik konobe na Dosudu, op.a.), i tako...

I u takvim uvjetima počinješ organizirati kulturna zbivanja u gradu? Odnosno supkulturna?
- Radio sam svašta u to vrime. Krnjeval, izbor za Miss Kenjare, pankersko-ribarske fešte na Matejuški, fažol za Prvi maj, obilježavanje 20, 25 i 30 godina panka...

Čemu svečani fažol za Prvi maj?
- Fažol uvik!

Mislio sam u političkom smislu. Možemo li reći da je to izraz tvog ljevičarskog svjetonazora?
- Naravno. Ja jesam ljevičar, ali kod nas još nema anarhističke stranke, pa ja cilo vrime glasam protiv nekoga. Ako će neko osnovat anarhističku stranku, imaće moj glas.

U 90-ima sviraš i dalje?
- Naravno. Tada nastupam ka Sveto Dalmatinski, s bendom Orkestar surove realnosti.

Zašto je Sveto Panker postao Sveto Dalmatinski?
- To je bilo još početkom 90-ih, i ka posveta mom pokojnom prijatelju Satanu Panonskom (vinkovački panker i pjesnik koji je poginuo u Domovinskom ratu, op.a.), ali i iz dišpeta.

Prema kome? Onima koji su Dalmaciju zvali Južnom Hrvatskom?
- E, to. To je bija dišpet iz Južne Hrvatske.

Jesu li se Splićani u ratu promijenili?
- Splićani imaju jednu tvrdoglavu stranu, a to je da se slabo minjaju, barem ovi koje je znam. Zato su mi i dragi. Idemo na nevladine udruge.

U biografiji ti stoji da si surađivao s Udrugom za beskućnike “Most”, Ligom za borbu protiv narkomanije, Udrugom “Uzgon”, Koalicijom udruga mladih...?
- Imamo i svoju udrugu “Hahari”, za promicanje alternativne kulture. Nikad se nismo pravno registrirali jer smo anarhisti, ali sudjelujemo u svim događajima.

Zašto “Most”? Jer si i sam bio beskućnik?
- Da. Proša sam sve to i znam kako izgleda kad si osuđen bit u gradu jer nemaš drugi dnevni boravak, iako ti se često ne dâ bit tu, ali jebi ga. To je definicija beskućništva. Sviraš li još? - Naravno. Već 12-13 godina imam bend “Ekskurzija poljoprivredne škole”. Ne sviramo često, ali sviramo. Ove godine smo imali jedan koncert, i to u Vrgorcu. Sad u prvi misec planiramo neke koncerte u Kninu, Sinju, Zagrebu...

Možemo li sad na zatvor? Godina je 2008., mediji objavljuju da je u tvom stanu na Mertojaku nađena torba s dva kilograma heroina. Proveo si dvije godine u pritvoru na Bilicama, a slučaj još uvijek nije riješen. Što se dogodilo?
- To je na Vrhovnom sudu već više od godinu dana. Nemam nikakvih naznaka o rješenju, ja isto čekam šta će bit. O svemu se brine moj odvjetnik Željko Lubina, pa neću puno komentirat. Ali, recimo, meni sude za organizirani kriminal. Ja ne znam šta bi na to reka. U to vrime još nisu uhapsili ni Sanadera, ni Polančeca, pa je valjda zbog Europe tribalo uhapsit neke i pokazat ih ka zločinačku organizaciju. A heroin nisam nikad ni kupija ni proba, a kamoli da sam, ne daj Bože, proda nekome.

Kako je bilo u zatvoru? Jesi li i tamo poznavao polovinu ljudi otprije, iz grada?
- Zna sam upravitelja, doktoricu, tri-četiri čuvara... Iz grada. Znaš kako je kad osuđenici dođu u zatvor, oni se svi znaju međusobno. A ja sam zna možda dvojicu zatvorenika, ali sam zato zna pola osoblja. I tog kuvara šta sam mu 1985. postavlja pločice u zatvorskoj kužini. I sa svima sam bija O.K..

Što si radio?
- Ispočetka sam leža, čita knjige, a kasnije su me predložili za radit u kantini. I to je onda skroz drugi đir, šeta sam non-stop gore-dole. Bilice su pritvor, nisu zatvor: zatvoren si 22 sata u četiri zida s još desetak ljudi, sve prekrcano... Što ti je bilo najgore? - Već sam i prije proša svašta. Čovik ni ne zna koliko snage ima u sebi dok ga ne snađe kakva nevolja. Eto, to mi je bilo najteže – nepravda.

Kako se ono kaže: što ti je davalo snagu?
- Uvik misliš: proće sve, biće dobro. Triba nastavit tamo di si sta, samo tribaš malo ubrzat jer te neko vrime nije bilo. Sve to, možda, ne bi bilo podnošljivo bez podrške najbližih.

Vjeruješ li u pravednost našeg pravosuđa?
- Na Bilicama sam čita u “Slobodnoj” kako je jedan iz Europske unije izjavija: “Jadan onaj kome sudi hrvatsko pravosuđe.“

SVETO_JOVANOVIC4-071211.1
Kako danas živiš?
- Poso-kuća, i sve rjeđe birtija. Imam posao, radim u “Nadaline” kod Biškića, meljem papar, pakiram začine... Svratim priko grada, koji put na neki koncert, ali sve me manje koncerata zanima, jer nema novih bendova. Mislim da je vrime da neki mlađi bendovi pometu i Hladno pivo i Majke i Let 3.

Imaš neku poruku za naše čitatelje?
- “Ekskurzija poljoprivredne škole” starta u prvi misec, pa ako nas netko želi pozvat da sviramo, mi ćemo doć. I želim objavit da mi direktor Biškić plaća studio za snimit par stvari. Onako, da se vrte po radiju. Obeća mi je, a sad kad izađe u novine, neće moć reć da nije.
piše DAMIR PILIĆ
SNIMIO Ante ČizmiĆ / CROPIX

Spasila me Bajićeva žena

Koliko znam, tvoji prijatelji iz Četvrte brigade nudili su ti da dođu s oružjem i vrate ti stan, ali ti si odbio?
- Nisam tija nikakvo nasilje. Ja sam to sve po zakonu prijavija na policiju, vojnu policiju i sud, i podnio prijavu protiv nepoznatog počinitelja.
I?
- Prijavu sam podnio gospodinu Mladenu Bajiću, koji je tada bio vojni sudac ili tužitelj, ne sićam se. Nakon osam godina iselili su iz mog stana, a ja sam se brže-bolje uselija, jer je u stan triba doć neko drugi. Pa sam vodio spor s MORH-om oko stana, i tu me zastupala odvjetnica Ecija Kuljiš-Bajić, supruga Mladena Bajića, i lani mi konačno uspila riješit papire. Zastupala me na osnovu te prijave koju sam 1993. podnija njenom mužu. Da nije bilo nje, ko zna bi li to uspija riješit, i kad.


‘Oteli su mi stan, ali ne mrzim’

Kakav je osjećaj potucati se osam godina po Splitu, a imaš stan na Mertojaku u kojem su neki drugi ljudi?
- Nisam u tih osam godina smatra da je to moj stan. Cili Split sam doživljava ka svoj stan. Nisam se opterećiva tim. Tako je bilo lakše. •• Kako u tebi nema nikakvog revolta prema ljudima koji su ti divljački oteli stan? - Nemam pojma, to me i cura uvik pita. Ne mrzim ih. Ni onda ih nisam mrzija. Zašto bi ih mrzija? Oni su takvi. U stvari, nemam pojma zašto ih nisam mrzija...


‘Politikom protiv sporta’

Grafite pišeš već 30 godina. Koji su ti najdraži?
- Bilo ih je dosta. Ljudi mi spominju “Politikom protiv sporta”, “Alkoholom protiv droge”, “Jebo narod majku svoju”... Jedan od zadnjih mi je “Bolje paški sir nego Haški sud”. Uglavnom su se pokazali točni i dobili dobre kritike od ekipe.



Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?
05. listopad 2022 11:24