Kultura Kultura

Najbolje je kad zavare od smija

Istina je ružna, ali je provlačimo kroz neki obrambeni zid sačinjen od smijeha, autoironije i duhovitosti - to je splitska scena stripa, kaže ilustratorica i strip-autorica Mihaela Erceg

Najbolje je kad zavare od smija

- Trenutno sidim u kafiću s blokom, malo odmaram priko lita dok nisam na faksu, svira mi "Alles Gut" od TBF-a... Jedva olovku da podignem...

Debeli pauk gmiže mi po vratu, tlaka mi ga maknit... ali za strip sam uvik, u svako doba dana i noći!, - uvodi nas u razgovor Mihaela Erceg, kao da odgovara za onu našu rubričicu "Šta radiš" na zadnjoj stranici Slobodne.


Mihaela je ilustratorica i strip-autorica iz Splita, ima 21 godinu, nekoliko samostalnih i skupnih izložbi.

Dobitnica je velikog natječaja "Jutarnjeg" za karikature i ilustracije, tako da je dobila i priliku za izlaganje svojih radova u zagrebačkom Muzeju suvremene umjetnosti.

Možda nam bude i kolegica, jer ju je kao dobitnicu na suradnju pozvala i Hanza Media. To bi nas iskreno veselilo; jako je simpatična!

 

 


Pročitao sam tvoju izjavu da je pričanje priča jedna od najljepših stvari ljudske egzistencije... Kako to da onda nisi odabrala studij na Filozofskom, nego animirani film i nove medije na ALU-u?


- Pa, u stvari, drugi izbor mi je bila komparativna književnost... potom sve ostalo: sociologija, filozofija, i tako dalje... Kao dite sam htjela biti pisac, ali onda sam počela crtati, pa sam odlučila iskombinirati to šta volim.

Strip i animacija ujedinjuju moje dvije ljubavi – priču i crtež. Crtanje, sviranje, pisanje – sve je to samo neka disciplina, neki medij kroz koji progovarate, ko abeceda. Sve su to samo načini da kažete šta hoćete reć'. U mene je slučajno to ispalo - crtanje.


Na trećoj si godini ALU-a, a u škafetinu već imaš i animirani film...


- Neka bude još malo u škafetu, neće mu bit' ništa. Ne volim previše dugo biti na jednom projektu, više volim završiti projekt pa nastaviti dalje.

Tribalo bi sad nešto popravljat' na filmu, a malo mi je tlaka, tako da trenutno samo jurim dalje dok se napokon ne natiram učinit' nešto po tom pitanju. Film je možda dobar, možda loš, ali se trudim ne misliti puno o tome, jer je život projekt nakon projekta.

Jedan od mojih idola, Woody Allen, svake je godine stvara jedan film. Masu toga je bilo loše, nešto je bilo vrhunski, ali bitno je raditi, ne biti perfekcionist, nego samo ići dalje pa šta bude.

Ja osobno izgovorim masu gluposti tokom dana, i onda nešto bude pametno. Isto tako je sa filmovima i svime ostalim.

Split je poseban

Kažeš da ti je poetika "Snoopy đir", i da voliš nalaziti filozofske aspekte u banalnom. Split bi onda morao biti pravi El Dorado nadahnuća za tebe...


- Uf, Split je kategorija sam za sebe... ne kaže se bezveze da je poseban. Prijateljica mi se preselila u Split studirat' i šalje mi poruku: "Mihaela, šta je ovo!? Stojim na crvenom svitlu, a paun šeta po ulici?!"

Eto, to je Split. Čudan i duhovit, bizaran... Splitski đir je pronalaženje nečeg duhovitog u nečem banalnom. A duhovitost je disciplina filozofije, bar po mom mišljenju. Živila ironija!


Misliš li da se može govoriti o nekakvoj splitskoj školi stripa u odabiru tema, po stilu i tehnici? Pitam te to zato što, gledajući tvoje table, ne mogu ne sjetiti se Sonje Gašperov, pa i Vinka Barića. Pogotovo kad radiš animalističke stripove...


- Defintivno, eto, Sonja je bila od početka uz mene, možda bih tribala prođirat' po policama i vratit' joj neke stripove koje mi je posudila, više nemam pojma šta je moje, a šta nije... Ali osoba kojoj mogu zahvaliti šta se uopće bavim stripom jest – Ivan Svaguša, Svagi.

On je držao strip radionice u Info Zoni, a mater me izbacila iz kuće da se odem malo družit' s ljudima, pa sam tako i ja upala u sve to. Splitska scena ima neku posebnu kombinaciju grezog humora i straha od smrti, bar kako ja to vidim...

Dosta smo iskreni u svojim radovima, nema nekog pretvaranja ni poliranja, svatko radi neki svoj đir. Ako nešto moram izdvojit' šta nas sve veže, to su iskrenost i humor – istina je ružna, ali je provlačimo kroz neki obrambeni zid sačinjen od smijeha, autoironije i duhovitosti.


Na tvom Instagram profilu imaš dosta toga na engleskom. Je li to zbog širenja horizonta borbe, ili ti je engleski "organski jezik u mediju"?


- Ma, kako kad. Digod ja pričam da me svi čuju, nešto mi paše na hrvatskom, nešto na engleskom. Baš ovisi. Javi mi se neka misao, javi mi se nešto, kako kada, u kojem obliku...

Stipan Tadić je lipo reka u jednom svom stripu: loš engleski je kao neki univerzalni jezik. Kad pišem engleski, ne trudim se lektorirati, nego pišem kako mi dođe, slengovski... šta me briga. Ima tu i loše gramatike, i krivog korištenja riječi, ali to je čar tog "imigrantskog engleskog". Dok me se razumije, sve valja.

Svi vole stripove u novinama

Priznaješ da je tvoj strip u stvari autobiografija u epizodama. To je hrabro s obzirom da, kako ističeš, radiš loše stripove i još gore životne odluke?


- Tko bi htio čitati o nekome tko je emotivno, psihički i životno stabilan? Moji najpopularniji stripovi su upravo oni gdje progovaram o nekim grezim problemima, poput alkohola, depresije, anksioznosti...

Ja se u stvari kroz taj jedan humorističan način nosim sa svime time. Znaju mi ljudi doći i reći: "Tvoji stripovi su jako smiješni i depresivni!" Ili im je smiješno nešto što sam crtala kad sam bila u jako lošem stanju.

Meni je to najdraži "response" koji mogu dobit', neću da se ljudi izdeprimiraju ili zabrinu kad vide takve stvari. Ja se trudim autoironično gledati na sebe i svoje mane.

To je jedan od načina samoprihvaćanja – truditi se ne shvaćati sebe i svoje probleme preozbiljno, već im se nasmijati.


Slobodna si umjetnica, radiš za domaće i strane naručitelje, naslovnice knjiga, plakate i reklame, angažirao te i Reebok... Bi li mogla živjeti isključivo od ilustracije?


- Ma radila sam ja sve i svašta, i ilustracija je super, ali ne virujem da bih mogla živit' samo od nje.

U stvari se nadam da ću naći posao u struci – animaciji. Mi smo, bar po meni, financijski najperspektivniji smjer na Likovnoj akademiji.

Animirani film jača, i festivalski i komercijalni, i gledam starije kolege, vidim da oni uspijevaju živit' od toga.

Uhvatim nešto posla kao ilustrator, ja to volim – ilustrirala sam ne samo naslovnice, već i nekoliko knjiga, a najlipše je kada te naručitelji puste da radiš po svome.

A ne samo da je najlipše, nego ispadne i najbolje kad se pusti umjetnika da radi na svoj način.


Navodno ćeš nam biti i kolegica; spominje se suradnja u nekim izdanjima Hanza Medie?


- Testne skice i prijedlozi su napravljeni, a ja se nadam da bih vam mogla postati kolegicom u vidu strip crtača, no to još ostaje za vidit, kako, šta, di... svi vole stripove u novinama, bilo bi lipo bit' dio toga.

Uvik sam za što više stripova. Kad otvorim novine prvo pročitam karikature, onda sve ostalo.


Nagrada "Jutarnjeg" podrazumijeva i izložbu u MSU. Veliki prostor, veliki izazov?


Moji stripovi su maleni, a valjda će i ostali dobitnici štogod napunit'. Ma i ja sam malena. Imam sto šezdeset centimetara...

Kad uđem u MSU postanem jedna točkica koju se može vidit' dalekozorom... Izgubim se ko u Versaillesu.

A dobro sad, da ne budem neozbiljna: veliki je korak izlagati u MSU! Ipak, izložba koja mi je ostala u najlipšem sjećanju je ona u Greti, kada sam izlagala autobiografske stripove na drugoj godini faksa.

Je li izložba velika ili mala, sad, koliko god da je lipo bit' u velikom prostoru – najlipši dio svake izložbe je vidit' ekipu, ljude koje voliš. Ko rođendan, ali bolje.

 

 

 

Naslovnica Kultura