StoryEditor
KolumneUVIK KONTRA

Šta ćemo naučit kad nan je zatvorilo peškariju? Ništa!

Piše Damir Šarac
6. prosinca 2019. - 19:30

Crni je prvidan osvanija u Splitu. Počelo je najranije ujutro, upalin radio kad tamo Zlatko Vidulić, urar koji čin vidi ribu zna koja je ura: uzbuđen je, spominje inšpekcije... još se ništa ne zna... ribari su popizdili... katastrofa, sramota... ljudi dolazu... nema ribe...
Koji je vrag, ol je bija trus noćas pa je sorilo Peškariju?! Prođen Marmontovon, južina mete a svit ćakula: 'Jesi vidija... zatvorilo... ovi grad je iša kvragu...' Kad prid Peškariju, ono ništa, pusto je, nema njanke jednoga banka na vanjskome dilu, ni galeba nema, biće išli na kontejnere. Bilo je odma jasno, obistinilo se ono o čemu se šuškalo, ali ka i uvik mislili samo da će trajat dovika. Državni i veterinarski inšpektori zabranili su Splitu prodaju ribe pod vedrin nebon! Kako? Zašto? Ne udovoljava minimalnin uvjetima. Šporko je i zarazno.

A uvjeti su, čuje se poslin, lagašni: izgradit kondut, stavit frižider, omogućit da se riba prodaje na ledu... Neš ti. Ali koncesionar Hippos koji drži Pazar i Peškariju nije udovoljija onome šta su inšpekcije naložile ima i dvi godine, mislili su da će proć lišo. A nisu, dogodilo se ono šta se tribalo dogodit.

Najslikanija mista

More se i ovako reć: kad su državni službenici zatvorili dil Peškarije koji su ljudi više volili od zatvorenoga, moga je doć poteštat Krstulović i reć: 'Vi ste zatvorili, a ja ću otvorit!' Moga je učinit škandal, skupija bi nešto punata, ali šta bi pomoglo. Koncesionar je triba učinit svoje na vrime i svi zadovoljni. Pineze od rente isto pokupi svaki misec.

Crni je to ponediljak bija i zato šta je Peškarija stvarno sveto misto grada, sveto i smrdljivo, ali tako važno i nama, a bome i fureštima. Jeste li znali da su Pazar i Peškarija dva najslikavanija mista svitskih gostiju koji nan dolaze, uz bok kampanelu i Peristilu!

A oba su kronično zapuštena. Pazar je šporak i neredan, s onin zavarenin divljin kućicama, a Peškarija, posebno ona vanjska pod tendon, nije bila prizor koji bi neko tija imat prid kuće. A opet, onde živi ono šta se svi trudimo zadržat ka najveću svetinju: dil gradske duše, spontan i nepretenciozan ka šta sve okolo nas postaja falše, umjetno, plastično i jednokratno.

Stara zgrada Peškarije posebna je vridnost: projektira je Ante Bezić 1890., tri godine prije nego šta je nacrta kazalište na Dobrome. Krov od cakla na nosačima od livanoga gožđa, bazilikalno osvitljenje, ventilacija, klesani kameni banci... To je bija zadnji hit inženjerske konstrukcije toga doba.

Vrata na sve četri strane pravi su spomenik kovačkome zanatu, izradija ih je čuveni meštar Lovre Aržić i na svima su grbovi grada i slova OS - Splitska Općina. Nije slučajno ni misto izabrano, na sumpornin izvorima, kojih u Splitu od Diioklecijanovih termi kraj Svetoga Duje do Piškere pod Velin Varošon ima naboj sto i sedandeset. A di je sumpor nima brenkuj, nima zaraze. I po tome je ovo jedinstveno misto, ka i Toplice u blizini, ali o tome drugi put.

Ali ni ta zgrada-spomenik nije održavana kako triba, puste godine nije istucan saliž, s banak se cidi šporka voda, pa ti unutra tribaju klizaljke da ne bi slomija škinu. U jednu ruku ti takujin, u drugu spiza, a trećon rukon pribireš ribu i još moraš pazit da ti peškaruša ne utrapi krepaline... Moš izgubit glavu ka ništa! Zato se stariji svit drži vanjskoga dila, šta zbog sigurnosti, šta radi jeftinije, plave ribe.

Na mistu toga otvorenoga dila šta gleda na Marmontovu, do Drugoga rata stala je kuća Vidović, srušena u bombardiranju još neko vrime ostala je ruševina do prvoga kata, a onda je potaracana i Peškarija se proširila.

Primjer iz Vodica

I sad, kako nije svako zlo za zlo, ovu opću žalost koja je zavladala među našin pukon radi zatvaranja teatra na otvorenome pametna bi sredina iskoristila za korak naprid. Dogodine je ravno 130 godišt od otvaranja Peškarije, pa zašto se ta prigoda ne bi iskoristila da se stara Peškarija uredi, a na novome dilu, umisto improvizacije digne novi objekt. U današnje vrime moreš sve, ako su stari mogli napravit čudo ondašnje građevine za prodavat ribu – znači da in nije bilo sve isto – onda zbog čega se danas, kad se dižu neboderi od cakla visoki trista metri, ne bi izgradija jedan lipi, moderni, suvremeno dizajnirani lagani objekat koji je svakome na oku?!

Ne triba ić daleko za vidit kako se to radi: u jednin malin Vodicama ('a ča su Vodice kontra Splitu gradu'), baš je splitski, vrhunski arhitekt Dinko Peračić projektira ribarnicu i pazar, i baš je taj projekt osvojija međunarodnu nagradu Piranesi, drugo misto na 50. zagrebačkome salonu, a bija je u finalu za nagradu Viktor Kovačić i Evropsku nagradu za urbani javni prostor, a televizija je snimila dokumentarac o njemu. Ima li ko broj mobitela od Peračića, zašto ga se nešto ne pita o ovome? Može i ko drugi crtat, nije bitno, ali čovik ima iskustva, pameti, oka i uspjeha.

Isto ka da danas, kad se sve zna i može, nemamo force ni za šta. Ovi je grad ka na apaurinima, živi u boljoj prošlosti. A ta je prošlost, ti naš stari svit zna predvidit budućnost, pa se sve radilo na vidu miru, za jedan dan kad nas bude jedno dvista ijad i kad tehnologija dostigne neslućene mogućnosti. Mislili su oni bidni kako ćemo ić njihovin tragon pa učinit jedan velegrad, a oni će nan pokazat kako. Moš mislit. Mi ćemo pofrajat i ono šta su oni ostavili.

#PEŠKARIJA

Izdvojeno

01. srpanj 2020 10:29