Kako izgleda biti u virtualnoj učionici a ne vidjeti učenike, prenositi im znanje ali pisanim putem, pitali smo dubrovačke učiteljice i profesorice koje su više od tri desetljeća u školstvu.
Prošle su, kažu, ratne godine, brojne reforme, ali ovo je nešto novo i izazovno.
- Osobno, ovo sad mi je strašno teško. Kad radite konkretno i vidite dijete, onda je drukčije. Taj osobni kontakt nam puno više daje. Nikad nisam u životu radila koliko sada, svaki dan. Treba sve pripremiti dan prije, u međuvremenu mi djeca šalju ono što su trebali napraviti za taj dan. Pet, šest njih mi šalje sastavke iz hrvatskog, pet zadatke iz matematike a pet iz prirode i društva. Svaki taj zadatak trebam pogledati, ukazati na pravopisnu pogrešku, pa svakome odgovoriti, matematiku objasniti i po nekoliko puta, na papir korak po korak, pa im slikam i tražim povratnu informaciju. Sve preko Vibera. Oni prate program HRT3 pa o tome treba nešto poslati i popričati. U biti si non-stop na viberu, doma sam sve živo prespojila. U boravku je ogroman stol pun knjiga, flomastera, ekrana... – prepričava nam svoj školski dan iz kuće učiteljica razredne nastave Jadranka Raguž iz OŠ Ivana Gundulića. Iako nije navikla na 'online', kaže, čovjek se prilagodi a 'tu su i mlađi kolege da objasne'.
Klikanje
Njezini četvrtaši su 'krasna djeca, dobri učenici'. Ispunjavaju obaveze, vraćaju odrađene zadatke, ništa im nije teško.
- Čujemo se porukama. Kažu mi 'kad ćemo se vidit, ljepše je kad vi to objasnite', pa im kažem 'izdržite', napišem koju ohrabrujuću poruku, pošaljem smajlića. Pa i kad domaći nije za super, rečeš im 'ajme super, bravo, idemo dalje'. Da i njima ovo sve bude lakše i da budu motivirani – kaže Raguž i dodaje 'evo dok pričam s Dubrovačkim, oni klikaju, šalju domaći'.
- Nije ni roditeljima lako jer su sad preuzeli pola moje uloge ako ne i dvije trećine. Moraju biti pokraj učenika, bar pogledati školski i domaći. Svaka im čast, oni su tu sad najjača karika. Što možemo, svima nam je sad teško.
Profesorica geografije Branka Bender iz gruške škole ima četiri peta i pet sedmih razreda. U eksperimentalnoj fazi kurikularne reforme pripremali su se za školu na daljinu, ali onima koji nisu informatička generacija nije bilo jednostavno jer trebalo je krenuti od početka. Ali tu su uskočili mladi kolege, bivši učenici. Ona je njih učila tada, a sada su oni njoj pomogli u boljem shvaćaju tehnoloških dostignuća.
- Uključila sam se u moju virtualnu učionicu s učenicima ali oni meni u toj učionici nisu virtualni. Kad sjednem za kompjuter u razredu sam, vidim prvi, drugi i treći red, sve moje učenike, gdje tko sjedi, njihove osmijehe. Pogotovo kad mi vrate zadaću ili nešto, točno vidim kakva bi bila njihova reakcija – kaže Bender. I ona će reći kako je sada puno više posla nego kod klasične nastave. Roditelji daju obol cijeloj priči pomažući maksimalno svojoj djeci.
- Učenicima je ovo još zabavno ali vjerojatno će i njima s vremenom biti teže. Sad im je fora. Svi surađuju, treba ih pohvaliti. Stalno smo u kontaktu, kako se kaže od 0 do 24. Uvijek se poruka može poslati mailom, na telefon ili viberom, ali nastojimo da su oni tu u učionici, u jednoj maloj zajednici iako virtualnoj ali da su svi zajedno. Mreže su preopterećene, bude zastoja, ali opet djeca uspiju poslati sve. Ovo traži veliku pripremu, puno rada i truda. Ali zadovoljna sam, stvarno nisam očekivala da će biti ovako dobro.
Šaltam, šaltam
A kako se snalaze u otočkim virtualnim učionicama? Profesorica Vesna Vodopivec kaže kako je kod nje sve specifično. Naime, na Šipanu ima 11 učenika u četiri odjeljenja, četvrti, peti, šesti i osmi razred. Predaje talijanski, hrvatski i geografiju, prirodu, 'jedan mali Michelangelo, univerzalac'. Kako uspijete, pitamo. Kroz osmijeh odgovara 'šaltam, šaltam'.
- Ko da smo u nekom eksperimentu pa nas testiraju gdje smo, što smo i kako smo. Mi u školstvu vrlo smo adaptivne osobe u svim situacijama pa i u ovoj najnovijoj, virtualnoj. S obzirom da imamo toliko tehnoloških pomagala, aplikacija, apsolutno se nisam iznenadila. Klinci su se oduševili, to je njima kao neka igrica. Moji su jako aktivni. Mislim da je ovo jedno dobro, novo iskustvo, možda priprema za budućnost – kaže Vodopivec i nastavlja:
- Naravno da fali kontakt s djecom da se i nasmijemo i naljutimo i nešto ponovimo 35 puta i koliko treba. Hladno je, baš hladno, robotski, postali smo ko mali roboti ali to je tako. To što smo proživjeli 90-ih je jedno sasvim drugo iskustvo. Znao si odakle prijeti opasnost a što se tiče plana i programa, nije se ništa znalo sam si plivao, plutao. Sad je sve uređeno, dostupno, svi materijali su tu, na tebi je koliko ćeš se angažirati, pružiti djeci.
I za roditelje, smatra, ovo je super novo iskustvo. Kontroliraju i znaju što im djeca rade, s druge strane osjete i čemu služe učitelji, a vjerojatno se, kaže kroz osmijeh, sablažnjavaju ' je li moguće da i to uče'.
Prazna učionica
Učiteljica Mira Perak na Koločepu ima dvoje učenika, prvašića i trećaša. Iako je na pet godina do mirovine, spretno se suočila s 'novom i nepoznatom situacijom' u svijetu digitalizacije.
- Da mi je netko rekao, ne bi mogla ni sanjati. S obzirom da imamo školu na trećem, kontaktiramo putem vibera, a neke dodatne materijale šaljem mailom. Tako je za sada. Kontaktiram s kolegicama u virtualnim učionicama, funcionira dobro. Kako smo svi doma, stalno se čujem s nekim, spremno smo ušli u ovo. Početne tehničke poteškoće su riješene i sad je OK. Fino surađujemo u kolektivu, nije toliko strašno. Ako potraje ocjenjivanje će biti sljedeći izazov. Riješit ćemo mi i to, postoje načini – kaže Perak.
Njezina virtualna učionica nije u dnevnom boravku ili radnoj sobi već u učionici. S gornjeg kata siđe do razreda, upali kompjutor i kreće nastava, samo nema učenika u učionici.
- Ajme čudno je, baš mi fale. Čujemo se mi, zovem ih ja, stalno smo na mobitelu. Djeca sve uredno prate, rade kao da su u školi samo im fali druženje, ne može se bez toga. Živa komunikacija. Opet, roditelji su s njima, dobili smo svi vrijeme koje nismo imali. Sad je opet na roditeljima pojačana odgovornost ali djeca su odgovorno sve shvatila. Ujutro se odmah sjedne, sve se odrađuje, pa se malo odmore, onda domaći. Sada roditelji dosta s njima čitaju. U svom ovom zlu možda ćemo postati svjesniji svega oko sebe – zaključuje učiteljica s Kalamote.
Unatoč digitalizaciji i modernim vremenima, sve one nadaju se da će virtualno raditi što kraće i čim prije se s učenicima vratiti u dobre, stare učionice.