Koju kravu. Je, eno je koju. Tri čovika povalila kravicu, polegli po njoj a jedan zamahuje nožen i bode je u vrat. Svitluca dugi krvavi čelik noža.

Feđa fotoreporter, sidi za volanon:

- Oću li slikat?

- Ne fermaji! Vidiš da jemadu nože.

Pripa san se. Ustravija. Je, znan da se i krave koju, ali judi, ovo se događa u Sinju. Omar uz cestu.

Drag je meni Sinj, volin ja Sinj i ona je iz Sinja, ali ne gre mi u glavu da je u Sinju to moguće, da je to dozvoljeno. Uz cestu, uz ulicu klat kravicu.

Ne gre mi u glavu da se to more dogodit na ulican bilo kojega gradića na svitu. Sinj je naša vlaška metropola, zapravo to je sad Split, ali i Sinj je odvajkada kulturno, pitomo misto.

Da je koji stranac na moje misto, sad bi on okrenija volan. Di bi civiliziran čovik uša u grad u kojemu se na ulican koje stoka.

A još da su s njin žena i dica.

Pokrili bi oči, plakali, jecali …

Sad me zanima je li ovo u Sinj običaj oli eksces.

Smoljo, zapiši moga gudina!

Gredu judi i u naručje nosidu prajčiće. Jedna baba vuče telca. Prolazu kamioni i traktori a u njima prajci, ovce, telad, krave …

Ka i svake subote stočni je sajam u Sinju. Parkiramo auto i gremo i to čudo vidit. Gremo kud kulja narod.

Livade pod topolama pune svita. Pusti tonobili, kamioni, prikolice, traktori. U njima dominiraju prajci. Veliki prajci, grdosije, i mali lipi prašćići. Mali gudini ubacuju se u porta paki, a veliki u traktore i kamione.

Interesantan je prasac. U tri ga utovariju u traktor, ne da se, opire se, skviči, a čin su ga ubacili, isti tren, ferma skvičat i ždere niko suvo lišće.

Kako mu je brzo proša straj? I omar se snaša. Jebe se prajca di je, di su ga bacili, glavno mu je da jema jist.

Studiran prajce. Većina ji u kamionima i u prikolican ždere, a pojedinci mirno ka da su krepani spavaju.

Većina je kamioni splitske registracije, ali jema ji i srpski i bosanski.

Jeman dojam da cili pazar poznaje mene i Feđu. Viču sa svi strana.

- Smoljo, zapiši moga gudina!

- Ej Feđa, ne slikavaj, tražit ću odštetu.

Zovu, dobacuju, zajebavaju sa svi strana.

- Di je vas dvojicu đava dogna?

- Oružio si nas, Smoljo, u Sinju da nediljon nima spize. Isto ne virujen da si ti osta gladan.

Ima čovik pravo.

Jedna starica stoji uz tele vezano o kamion.

- Je li ga prodaješ?

- Sad ga je kupila.

- Pošto?

-Trideset miljuna.

- Šta, trideset miljuna.

- Bome, kilo žive vage.

- Onda koliko si, kuma, platila?

- Mnogo. Tri miljarde.

Pitan za prajce. Osamnajst i devetnajst miljuni kilo.

- Previše.

- Stani, pogodit ćemo se.

Starica, sva u crnini, uz dva zavezana jarca. Zaustavlja se čovik:

- Kazuj, baba, šta tražiš?

U škatulu od kartuna tri smišna sitna šarplaninca. Ukotila ih je desetoro, tri prigazila.

Preostale donija čovik na prodaju. Svaki četiristotine i pedeset miljuna. Već je četvero pasića proda.

Pun traktor lipo ispilani drv sto i pedeset maraka.

Vrtin se, gacan po blagu. Ne smin doć doma blatnjavi postoli, ona će vikat. Morat ću poć na Rivu kod Makedonca da mi doktor postole uredi.

Asti boga šta je sad ovo?

Velika lokva svježe krvi između kamiona. I ovod su klali.

Izgubi san u gužvi Feđu.

Samo prajci rokću, ostale se beštije ne glasaju. Priko ciloga pazara ori se skvika prajca. Jema bit da ga bidnoga koju. Ćutija je smrt.

Pazar pun digitroni

Je, usrid pazara. Ne mogu gledat. Užasna dernjava i posli kulminacije, smanjuje se roptanje i gasi.

Ostaje velika lokva krvi. Prajca ubaciju u traktor.

Raznovrsni svit šareno obučen. Debeli đemperi, kožne jakete, rebatinke, jakete od đinsa, buneti, frontini, kratki kapoti…

Mlaji svit oko kamioni drži u rukan digitrone…

Samo na jednome mistu vidin da se pri kupnji žestoko rukuju, mašu rukan, dok se ne rastave. Gubi se ti običaj. Trgovanje je modernije, jednostavnije.

Nima voli, ni njanci jednoga tovara oli konja. Ni mazge.

Onda više ne dolazidu moji Bračani. Dugi banci sa gumašima i opancima. More se po Cetinske krajine obut. Prodaju se i motike, mašklini, kosiri, mlati, fumari sa makakon.

Na pazaru radi i bufet. I mali štekat sa dva stola. Fila prid bufeton. Bumbi se rakija i konjaci.

Zabolile su me noge i ladno je i gren malo sest u kancelariju od pazara. Utrživač je već preda pazarinu i šef broji pineze. Nisan ni zna da se za pristup na pazar plaća ulaznica.

Po svakome prajcu, bez obzira je li ga ti proda oli ne, plaća se deset miljuni. To je ulaz za prajca. Za kravu i vola četrnajst miljuni, a za sitnu stoku samo tri miljuna.

Stočni sajam, ovaj subotnji je od davnine. Prije je održavan na igralištu “Junaka”, ali tribalo je posli čistit balegovinu. Već dvadeset i pet godina je ovdje pod topolama.

Zanje topole u Sinju. Nezdrave su i kad se s proljeća javi bili cvit, izaziva alergiju. Stoga su sve topole posičene, samo su ove na pazaru još ostale.

Najveći u Dalmaciji

Od redovnih stočni pazara u Dalmaciji ovaj subotnji sinjski je najveći.

Danas je bio jak, jači nego raniji jer se približavaju božićni i novogodišnji blagdani pa ljudi više kupuju.

Mesari i nakupci kupuju malo, niti deset posto ponuđenoga, nego ljudi domaćini kupuju za svoje potribe.

Najveći i najpoznatiji u Dalmaciji bio je sinjski stočni sajam uoči Vele Gospe i Gospe od Anđela. Ali su se ti ugasili. Ugasio se i mali sajam svake sride. Ostao je samo ovaj subotnji. Iz godine u godinu opada ponuda, a sve se više računa i plaća u markama.

Evo i veterinar Stipan Batarelo, alajčauš koji se jednon okitija štiton slavodobitnika.

Veli da je prije petnaest godina na Cetinskoj krajini bilo četrnajst hiljada krava – plotkinja a sad ih nima ni šest-sedan hiljada.

Moj prijatej profešur Joko Posedel s talijanskoga prevodi libar agronoma Luke Garanjina, štampan 1806. godine, koji govori o gospodarstvu Dalmacije. I Garanjin bilježi da u “novostečenom” dalmatinskom posjedu od Klisa tamo do Vrlike ima osam stotina hiljada komada stoke sitnoga zuba, a četrdeset hiljada komada krupne stoke.

I pisac veli da bi na tom području moralo bit bar tri miljuna sitne i bar četiristo hiljada stoke krupna zuba.

- Di će bit stoke kad je kil kukuruza dva miljuna, a prajcu – govori utrživač – moraš dati pet-šest kila kukuruza dnevno.

Magaraca i konja sa sajma nestalo, zaminili ji kultivatori i traktorčići. Konje su ljudi prije držali ne samo za trku, za Alku, nego su se domaćini i ponosili ljepotom i plemenitošću svojih ljubimaca.

Da kuga ne eksplodira

U ovim modernim vrimenima, žali se veterinar, nestaju lipi običaji. Eto ranije, posli pazarnog dana i žene i divojke svraćale su u krčme i gostionice na pijat juve sa kolombarima, tuste, da nadrobi kruva i popije dva-tri deca. Svaka bi se u obrazima zarumenila.

Nima više oštarija i krčmi, sve samo kafići. Kafić do kafića. Nima di ni da se masna juva srkne.

Upadaju dva momka. Vele da su došli u vezi pasoša. Ništa ne razumin. Oli se u kancelariji pazara izdaju pasoši?

Smije se veterinar. Narod pasošom naziva potvrdu o zdravstvenom stanju stoke. Ni jedno grlo ne može da uđe bez pasoša. Šverceri se ubaciju i to može bit opasno. Svinjska kuga zna da bukne, eksplodira, pa stoku treba klat i zakopavat. Priklani zbog te bolesti dva miseca nije bilo sajma. Kad se uvati švercera bez pasoša, stoka bi morala u karantenu, ali to niko ne čini nego ga se šupira nazad u njegovo misto. Obavijesti se milicija i veterinarska služba koja odmah prati njegovo kretanje da usput ne proda dognanu stoku.

A dogone se najviše svinje, dok je ostala stoka uglavnom sa područja Cetinske krajine. Dolaze iz Beograda, Šapca, Smedereva, Duvna.

Nikad se nije desio nikakav incident, nima na sajmu nacionalizma među ljudima.

A to o klanju stoke uz cestu i na samome sajmu to je zaista strašno. Zabranjeno je to.

Ne rade to naši, nego eto nađe se uvik ti ljudi u šuškavcima sa noževima odispod. Neće ni milicija u to da se pača. Svak čini fintu da to ne vidi.

Tek san sad dozna da se kokoše, tuke, pilići, pršuti, panceta, jaja, ka i voće i povrće ne prodaju na pazaru nego na peškariji.

Peškarija je usrid grada, na njoj je najmanje ribe, ona je zapravo gradska tržnica, ali svi je zovu samo peškarija.

Bilo je na njoj nekoć i zečeva, grivini, šljuka, fazana, divljih golubova, pa i žaba, rakova, pastrva i lizbaka.

Ako se danas ko toga okusi, pogotovo lizbaka, onda je to jedino pop i veterinar.

Povirija san i do peškarije. Jedna Kaštelanka prodaje girice po dvanaest miljuni, bila je i kašeta sipa po pedeset miljuna, moli dvadeset i šest miljuna, srdela po šest. Bilo je i lipi mirišljivi pršuta po sto miljuni kilo, pancete šezdeset i pet, špeka po pedeset miljuni.

Svratin u Ivančevića gostionicu. Ima kripne juve, kako da nima, ali žene izgubile starinski običaj. Ne zna ni gazda pošto juva, valjda miljun, pijat sa kruvon, pa neka drobi, samo neka dođu, dat ću i mukte.

Nudi me lešin, pečenin, gulašon, paprikašon, tripicama, fažolon, kiselin kupuson, kaštradinon …

I ljuti se još na mene što te nedilje kad sam se gladan u Sinj zatekao, nisam zvao pod prozor ili lupao na vrata. Ako je zatvorena gostionica ima gori u kući. Baš je bilo za obid pivca i arambašića.

Svratin i do prijateja Jenjića koji me vodi u svoje selo. Veli da bogatijega i gurmanskijega sela u Cetinskoj krajini od Glavica nema. Svi zaposleni i po četvero-petero iz familje a nisu zapustili polja.

Parkiramo uz konobu čuvene kuće Alajbeg u kojoj se vavik peče rakija za pola Cetinske krajine. Stari Alajbeg daje nan da gucnemo i fali se:

- Eto ja je pečen već šezdeset i pet godina. Štrop konobe se i ne vidi od pršuta, kaštradine, pancete, sudžuka. Cvrče i mirišu kobasice s komina.

A s druge strane ceste je stara gostionica “Greda” po brdu iznad sela. Ali, svi je zovu gostionica kod Šolta. Gazdaricu Nadu i njezinoga čovika Jozu zatekli smo iza kuće, na teraci. Zaklali jutros troje prasad i sad čereče.

Sve linije generacije

I na susidnoj terasi pošćera Bariše tri ogromna prajca. Kod njega je mala familja pa su klali samo tri komada a di je familja veća, bude ih i po šest tovljenika. Nada je spretna i hitra krčmarica, razletila se po kući i za čas sve je na stolu.

I kaštradina, kiseli kupus, arambašići, sudžuk. A Jozo izlazi iz konobe sa botiljunon vina. Prvi put smo mu svratili, pa je načeo bačvu od šestolitara.

Vino ka grom. A kaštradina rajska. Još je Jozo u plavome mantilu kontrolora autobusa i dok naliva vino priča kako je gostionica stara priko dvista godina. Bila je konačište i još posli rata svraćale su se karavane iz Bosne koje je ovuda vodio put.

On se sića kad bi se pred njon našlo po stotinu zaprega. Bila velika prostorija i volove su uvodili i to volove s ogromnon rožetinon kojima bi tribalo okrenuti glavu da bi mogli proći kroz vrata.

On je sve preuredija, ulipša, jer je stari bija dobar, pošten čovik, ali lud za ženama. Do smrti je trčao za suknjama.

I kad je već ležao na groblju dolazile su iz Bosne da ga traže jer in je obećao ženidbu. Vrag od čovika!

Udarni je dan za Šolta, petak kad priredi svoj već čuveni bili bakalar. Pola Sinja se tada kod Šolta izmini.

A fuzbalere “Borca” čeka autobus da ih vodi na utakmicu u Omiš. Jenjić, funkcioner kluba, se ljuti da mu momci spavaju do podne. Za utakmicu ih moraš budit.

Dolaze sve linije generacije. On za svoj kafić ne može naći dva momka da mu rade kao konobari. Vole šetat nego radit.

U bot se vraćamo u Sinj. Pazar još radi, pazar još krvari.