StoryEditor
Zagorastaje na 700 metara

Njih četvorica u slobodno vrijeme na Biokovu čuvaju stoku: Svrate nam i dica iz grada, krste se i čude, nisu vidila krave osim na reklami za čokoladu

16. rujna 2020. - 21:36
Jakov Čagalj Šići: Lani sam misec i po ovde u komadu odrapija. Bilo mi je savršeno - koze, ovce, krave, priroda, šuma, divota. Uživa sanNikola Vilić/Cropix

S Jakovom, u slobodno vrijeme biokovskim pastirom iz zaseoka Čaglji kraj Zagvozda, čovjek ne može nego pucat od smija: svako malo izvali bazu koja ti popravi dan. Evo, nismo se ni pozdravili na kozjoj stazi na 700. metru nadmorske visine planine Biokova, a on nam već priča kako je jednom u vojsci, slučajno, u šumi pokraj Šibenika, naletio na čaglja.

Namjeri se junak na junaka, i zagvodski Čagalj u vječna lovišta otpremi imenjaka mu šibenskog, koji je baš pod njegovim kotačima odlučio napraviti samoubojstvo. U policijskom je izvješću pisalo da je Čagalj nesretnim slučajem usmrtio čaglja.

- Ma nije da sam tija, nego se on namirija baš na mene. A isto ime nosimo. Srićom da ih ovdi nema – prepričava nam Jakov Čagalj ovu tragikomičnu priču dok dahćemo, lapćemo, gazamo po oštrom, surovom kamenjarskom putu u dubini biokovske šume.

Svega ovdje ima, najviše poskoka, zmija smuculja, divljih svinja, medvida, vukova... A tek puhova! Kaže Jakov da bi rađe umra nego jednog izija, i da, šta se njega tiče, Bračani mogu komotno doć i ponit ih sve za sobom priko mora.

- Ma to je čudo kako pušu, po cilu noć, puuuš, puuuš, kijaju, ulaze u našu kućicu, ne moš ti to uvatit, nema šanse. A evo zašto smo se mi prijatelji digli na planinu nebu pod oblake - odlučili smo pojačati malo zaradu i prije četiri godine u slobodno vrime postali pastiri. I sad zajedno uzgajamo goveda, prodajemo meso. Ja imam još i 20 sanskih koza od kojih nudim i sir i mliko, imam i jariće, i četiri ovce.

image
Jakov Mucić i Jakov Čagalj
Nikola Vilić/Cropix

Evo ovo je naša kuća na planini, ovde smo na 700 metara obnovili stare Čagljeve staje, nas četvorica, Mirko Kristić, Tomislav Čagalj znan kao Baće, Stipe Kristić, nadimkom Šimujak i ja, Jakov Čagalj, za sve poznat po nadimku Šići. Znamo se od kad smo dica bili. Mi smo kao oni stari OOUR-i, imamo raspored i dogovor da u svakom trenutku jedan od nas četvorice ovde mora bit. Jer ne moš stoku pustit samu, to bi vuk sve pokla – kaže Šići, upoznajući nas sa svojim prijateljem, još jednim Jakovom, ali ovoga puta Mucićem, koji je malo svratio taman na piće, na sedamstoti metar sjeverne planinske strane.

Jer, Biokovo je odvajkada bila farma za zabiokovski narod koji se penjao na planinu, gradio na visinama kamene štale i stanove, i tu uzgajao vinovu lozu, pšenicu brkulju, rašćiku, sadio krumpire, uzgajao stoku. Od 1. svibnja do 1. listopada na Biokovu je bilo kao na nekoj primorskoj šetnici. Puno ljudi, puno života.

A onda je sve stalo, otišlo se u gradove, u Njemačku, Biokovo je zaraslo u šumu. Šići, Mirko, Šimujak i Baćo dumali su i dumali, i dosjetili se obnoviti stare pastirske dvore. Donijeli su akumulator i plin, ormar, dva poljska ležaja, i iz civilizacije još samo mobitel.

Sve ostalo je ostalo po starinsku, wc u prirodi, kuvanje na vanjskom ognjištu, spavanje u kućici sa zidovima debelima metar, građenima po principu suhozida.

Vuk je veliki neprijatelj

- Lani sam misec i po ovde u komadu odrapija. Bilo mi je savršeno - koze, ovce, krave, priroda, šuma, divota. Uživa san. Ma di će nas bit straj, od koga? Od šume? A šta mi šuma može loše napravit? Neće ništa šuma, ništa ako joj poštuješ snagu. U nju nikad ne ideš bez ruksaka s bocom vode, to ti je pravilo broj jedan. A to šta se priča da dajemo dimne signale našim ženama dole u selu, to nisu dimni nego svjetlosni signali. Ima led lampa koju upalimo navečer, tu je na vanjskom zidu staje. I kad se upali predvečer, ona je znak da je s nama gore sve u redu. Nismo ovde sami, Biokovo je našem svitu ka Riva, ovde uvik ima posjetitelja koliko ti srce želi. Ponekad mi čak zafali malo mira – govori Šići.

Dnevni je ritam svakom od njih isti, onaj koji u kućici prespava, s jutrom blago odvede na pašu. Prijepodne koze idu doma u tor, i izlaze opet koji sat kasnije. Navečer i goveda i koze idu u obor. Vuk je ovdje neprijatelj veliki, pa nije pametno živinu ostaviti samu vani.

Govori nam Jakov Mucić da ima puno i divljih svinja koje danju leže, odmaraju se, a noću se ljeti vole ohladiti u biokovskim čatrnjama. Ima i medvjeda koji znaju pčelarima nanijeti muke velike, napadaju košnice, ruše, razbijaju ih, odvlače u šumu.

- Jedan mi je tako 15 košnica u par minuti uništija. Iša je iza mene i pravija krš i lom. A događa se, šuma je ovo. Iako ovde bude svita toliko da se čovik začudi, vikendom i po 50 auta stiže, nama iz Zagvozda Biokovo je ka Splićanima riva. Jedno mi se jutro dogodilo da dođen u planinu, a ono u oboru ni koza ni goveda.

Ma di ih je sad đava odnia? Ja gore trk na pašu, a ono s njima stoji naš Glumac. A ko nego Mlikota, Vedran. Doša je ujutro rano, istra ih je na pašu i sidi kraj njih i gušta na planini. Uvik neko svrati, bude kod nas i po 30 ljudi vikendom – veli naš dobri pastir.

Pa se zavrti janje, baci na lešo, izvadi se domaća spiza, uvik se donese hrane i od dolje. Svrate prijatelji, poznanici, dođu pusta dica, ova iz grada se krste i čude kad vide veliku stoku koja tuda hoda. Ne prepoznaju kravu, nikada je uživo vidjela nisu. Naučili su samo na onu ljubičastu s TV reklama za popularne čokolade. Pa se čude. Šićova dica i od njegovih kolega ne samo što dobro znaju što je krava, već ih s tatama na pašu vode.

- Imam jariće, bude i sira i mlika, ali ne ove godine jer san dobija treće dite, mali mi taman ima osam miseci, pa nisam tija ženu s tim dodatno zafrkavat. Sirit ćemo naredne godine, kad se mali digne na noge. Veliki je to posal za ženu mi, da bi napravija sir moraš se dignit ujutro u četiri.

Cili si dan onda u pogonu. Smišno je to, žena mi je iz Baranje, kad je sa svojih nula metara nadmorske visine prvi put došla na 1100 biokovskih, uvatila je bolit glava, mantalo joj se, došla joj je muka. Satralo je skroz. Ostavija san je gore na Kaocima, na vrhu, da joj ključe od auta i reka, ajde sad sama dole. Odo ja pješke, a ona malo-pomalo put Zagvozda. Klin se klinom izbija, ja mislin da sad Biokovo voli koliko i ja – govori nam kroz smij Šići.

I veli da je gentleman starog kova - što kaže, ispuni. Rekao joj je tako da je on jedini muškarac na svijetu koji joj može obećati med i mlijeko.

Traži ženu

- I jesan, iman čele, evo ih ovde gore uzgajan, nema lipšeg meda od biokovskog. Eto ti med. Imam mlika koliko oćeš, od mojih sanskih koza, koje je to mliko, koji je to sir! Eto i mlika. Jesan održa obećanje? Jesam – smijemo se mi za stolom, pod suncobranom u lounge hladovini Čagljevih štala s pogledom na vrh planine, šumetine, u iščekivanju lugara, još jednog prijatelja za druženje uz kavu.

image
Nikola Vilić/Cropix

Šići ima troje djece, Baćo četvero, Šimujak isto četvero, Mirko za sada nula bodova. Ali evo Slobodne Dalmacije i prilike da se i to popravi, jer zajebant Jakov glasno i jasno objavljuje da bi Mirku valjalo nešto žene pronaći.

- Točno tako napiši, reci da sam ja reka, evo ja šaljem poziv, i javite svima, napiši da mu moramo nać curu-ženu. To je jedan odličan čovik. Ne može on bit samac, ne iđe to tako – veli Šići.

Za nekih mjesec dana posao će se lagano početi prebacivati dolje, u selo. Koze i ovce će ići u tor. Goveda će se isto spustiti. Biokovo je surovo, koliko god ovako tiho izgledalo, toliko ono lice zna promijeniti u sekundi. Ali ni kiše, ni snijeg, ni led biokovski pastire neće natjerati na odustajanje od dizanja nebu pod oblake. To im je u krvi, i kada je najhladnije, za 45 minuta pješke oni će iz podnožja skočiti gore. Ma samo da malo zraka uhvate. Ali lako je s njima. A što ćemo s onim pustim svijetom što nepripremljeno planini u pohode dođe? Pa to zaluta, pa dehidrira, pa kumi, luta, moli, zove upomoć. E koliko su ih samo biokovski pastiri spasili!

- Dolaze sa svih strana na planinu. A koliko smo ih spasili, ajme meni. To nespremno krene u Biokovo, bez vode, amo reć u natikačama. Pa se zagubi, pa luta, to uđe u draču, budu izgrebani, krvavi – kaže prijatelj Jakov Mucić.

Šići se sjeća da je jednom išao nalijevati vodu za koze, i odjednom se šokirao kada je iza sebe vidio dva čovjeka koja su praktički iz grma iskočila. Dobro su ga iznenadili. Pomislio bi čovjek na prvu - emigranti.

- I viču oni voter, voter, pliz. I da će u čatrnju ić pit, ja skočin, nemoj brate, to je za koze, nije za ljude. Poveden ih sa sobom, ta dva Čeha, zagubili su se, bili su cili izgrebani, u šlapama, izmoreni. Donesem im onu veliku plastičnu bocu od sedan litara, okrenem se, a oni jedan i drugi navališe na nju i popiše sve iz nje naiskap.

Ma nisu to ni promućkali u ustima, da im malo tekućina nadođe, nego ono sve od cuga. Dali oni meni 50 eura, ja ni čut, vraćam, oni opet daju, trpaju. Posla ih ja s čovikom dole u selo, kad su došli sebi, raspitali se o meni, i za Božić stiže meni iz Češke pismo. Čestitka. Oni mi zahvaljuju i šalju sto eura. O bože moj. Nikad niko nije proda skuplju vodu nego ja. Ali neka nama njih zdravih i živih – smije se Šići.

Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?

Izdvojeno

16. rujan 2020 21:38