StoryEditor
Zagora‘na krivoj adresi‘

Kako su Mijaca postala (po)granični slučaj: ‘Pop je za oltaron u Ercegovini i govori misu narodu u Rvackoj. A jedni i drugi u istoj crkvi stoje!‘

21. veljače 2021. - 14:52
MIlan Roso: Ne smin otić vidit kumpire! Metnilo nan bilo i kameru kraj kućeTom Dubravec/Cropix

Šaka svita za crkvon uvlači vratove u jakete. Neki još žvaču filtere, vrteć između dva prsta do prid kraj ispušene cigare. Prije će bit da su već i opušci. Stali su u prančiok: manje in puše i zeru je toplije. Pop je maloprin doletijo auton. Misa je na Mijacin jednon nediljno. Sad će je don Pero Badrov reć prid ovin ljudima, taman se oblači.

Viče Ljiljanka Roso da ih je svak zaboravijo, pa i ona rauba što led po cesti posipa više in ne prilazi. Ne znamo govori li to Ljilje samo nako, da ne kvari priču, ali more lako bit da je i uprav tako! Uza stranu, posebno u osinju, a njega tuda ne fali ni usrid lita, kad je sunce visoko, cakli se led na putu. Brenza tu nosi s ceste.

Znaju dobro stariji, na Veliku je Gospu bijo veliki dernek na Mijacin, dolazili Šperci i Ercegovci. Znali su se momci i potuć s milicijon, stinan je zasut. Ko je ima posla s Titinina organin, znade da nisu dužni ostajali, pucali su pendreci po kostima. Pošaketali bi se seoski momci i između sebe, kašnje bi se pripovidalo.

Najprije ćete u Zagvozd, pa na Golo Brdo. Unda nećete za Imocka Poljica, nego ćete okrenit desno u Krstatice i Slivno, pa još desetak kilometara uskon zavojiton ceston – ima asfalt, propa je, al ga ima – na Mijaca, poljubit granicu. A more je se ljubit s obe strane, buduć da granica tuda mota između kuća i naroda, između graba i jasena, duba i kljena, glavice i dočića: ne znaš nikad di je Rvacka, di zemlja Ercegovina. O tomu se ovde i radi.

Sad ću ja tebi kazat: granica ti iđe priko srid sride stare škole. Nema više dice, pa i ne radi davno, eto je prid tobon. Pa priko ovi kostela, pa vamo niza stranu priko Drage, toga doli komšiluka, i dalje tamo do rampe – tumači nan Milan Roso.

Mistika se tuda teška ko magla svugdi uvuče, a pejsaži su iz ajdučkih vrimena. Mijaca su na čuki, ko na straži, posebno crkva. Ne mere iz Ercegovine ni tica! Više nas, Miline Zaside na 900 metara, za njima Veliki Šibenik, uniže viri ercegovačko klobučko brdo. Lišaja i bakrenoga dubova lišća na sve strane. Golo drvlje i sivo kamenje, a rodilo i doktura, i advokata, i učitelja, i inžinjera... Ko bi reka di se u nas možđani sve legu.

image
Policijska patrola na Mijacin
Tom Dubravec/Cropix

– Meni tlak dvista i sin da će me odvest u Vrgorac. Reko, prija ćemo sletit niz Ercegovinu nego na Stilja, u planinu i kroz Rvacku. Još smo molili, pitali, al – džaba. Ne smiš priko štange, ne da vrgorska policija. Dalo nas u Metkoviće na sud: sedan iljada kuna kazne nan je ošinila sudinica ima godinu dana. Mali mi se iznervira, da je đavlu jednu državu i drugu. Samo šta ćeš, ne mereš in ništa – govori Ljiljanka prid grobljanskin vratin.

Da se ne bi švercovalo...

Udala se na Mijaca, a rodila je se u Jabuci. Eno je unde u Ercegovini, koji kilometar i po dalje, more bit dvaesetak minuta na noge da ima. Kaže Ljilje, pogriješila je.

Što?!

– Ja sedan godina u Jabuku nisan došla! Da mi rođak umre, ne bi mu na sprovod mogla otić. Samo okolo.

Hm, svašta...

A evo šta još govori Milan:

– Jedna mi je kuća u Rvackoj, druga u Ercegovini!

Goni li milicija?

– Ne smin otić vidit kumpire! Metnilo nan bilo i kameru kraj kuće.

Da ne bi migranti?

Jok!

Da ne bi Jabučani vamo?

– Jok, ni to! Da se ne bi švercovalo. Mora san se prijavit na Mijaca, a prije san bijo u Makarskon. Jebiga, dvi san kazne platijo što san prilazijo bez ključa – pripovida Milan.

image
Iko Roso uza se ima rvacku putovnicu i ercegovačku osobnu kartu
Tom Dubravec/Cropix

K misi će i jetrve Marica i Dijana Roso. Marica je iz Vojnića, nema daleko s Mijaca, sedan, osan kilometara, ali u Ercegovini:

– Ne smin ovda otić vidit mater jer san prijavljena u Makarskon. Nemoj pisat ništa, bogon te molin, opet će me zajebavat.

Pop je mlad, nije davno ni doša. Župnik je na župi Gospe od Zdravlja u Vrgorskin Poljicin. Spava u Krstatican, a stado mu je razasuto na tri, četri mista, pa i ovde na Mijacin. Oko crkve groblje, redon piše Roso, velika većina. Ima i Grljušić, Kurilj, nađe se Ivandić, Grubišić. Lipo, sređeno, neće ga se niko postidit.

Više ne pišu kazne

Ali, šta je, sad iđe komplikacija: Jabučani se kopaju i iđu u crkvu na Mijaca, Velikoj Gospi. Tako je ima 130 godina, didovi mijački i jabučki sve su i sagradili zajedno, često su i rodbina. Kuća do pojate, ko bi smijo i praljak među nje bacit, kamoli granicu metnit?!

– Evo, vidiš di su nan kazne pisali, evo ovde! Sad više ne pišu, dogovorili se Zagreb i Sarajevo. Kamera je rvacka bila na ovome stupu do prid Božić. Ona lovačka... Geometar iz Zagreba dolazijo mirit di je granica. Jednon nas je zapovjednik policije u Grudan drža tri sata dok vidi šta će. Vele su nas namučili... Meni je ćaća bijo umro, triba odit k misi za 40 dana, a vrgorska policija ne da – kaže nan Ivan Roso, taman poša iz crkve kući u Jabuku.

Slušajte sad ovo: probila je ercegovačka općina Grude makadamski put Jabučanima da mogu od kuća k crkvi i groblju priko ercegovačkoga. Da ne tribaju ulazit na rvacko. Ali, Iko isto uza se ima rvacku putovnicu i ercegovačku osobnu kartu.

– Bogami, tin zapovjednicima u Vrgorcu triba psihijatra poslat da ih obađe! Policajci su in momci na mistu, niko nema jedne protiv njih, ali zapovjednici su nan kožu gulili. Ti si u Vrgorac mora zvat da ti prođe sprovod iz Jabuke na Mijaca, pa jesu li oni normalni?!

Biće se pravdaju švercon?

– Pajdo, ako ti misliš da se tuda švercuje, ti radi svoj posa i vataj švercere, nemoj narod zajebavat, pusti me na misu i da vidin svoje mrtve. Razapelo granicu među Rvatima, misto da iđemo jedni k drugima. Spašavali nas oni iz Sarajeva, oni za ljudska prava, MUP iz Zagreba isto, a Grude probile put...

Je li sad bolje?

– Više ne kažnjavaju, ali ću ti reć i ovo da znadeš: vidiš ovi stup di piše da je državna granica? E, tu je Rvacka ušla stometara u Ercegovinu.

Iđu li migranti?

- Šta će ovda, di će!?

image
Tom Dubravec/Cropix

Ko da je rat počejo...

Prilazi li korona?

– Nema ti je ovde nikako, a mi u crkvi nosimo maske. Evo mi je i sad u džepu.

Najluđe u svemu je što je mijačka Velika Gospa, izgleda, cila u Ercegovini. Tako kažu i karte na internetu. Ima Google maps, morete i sami vidit. Upišeš Mijaca i Velika Gospa, sve će ti se samo kazat. Ali, ko zna je li precizno, lako je ucrtat na karti, a di ćeš je kroz život provest!

Vinko Roso govori da se uvik kazivalo vako:

– Kaže, pop je za oltaron u Ercegovini i odota govori misu narodu u Rvackoj. A jedni i drugi u istoj mijačkoj crkvi stoje!

Don Peru svitovne granice ne zanimaju. Imaju za to svitovne vlasti, on je otac duovni i na župničkoj službi: ko mu na misu dođe – dobro je doša.

Ko bi razoputijo sva ta razgraničenja, češkamo se i sami po glavi, ali ako je čitava crkva s grobljen u Ercegovini, kako onda Mijačane, kad naiđu s rvacke strane, ne goni ercegovačka policija? Kako tu nema rampe ni kamere, da đava ne čuje? Doduše, Granična policija BiH dođe auton prid crkvu, evo smo je i mi trefili, a naša policija prođe terencon mimo crkvu, mimo Dragu i Donji Mijaca, skoro do prave rampe.

Jedni i drugi iđu iston ceston, a sad, ko iđe priko čijega ili se obe policije izminjuju na svome i na tuđemu, pružajuć jedna drugoj svaki obraz – bogami je teško utvrdit i pametnijima, ali oni Jabučanin Iko kaže da su jedni i drugi naši. Šta bi na to rekli treći, nećemo ni pitat, neka politike što dalje od života obična čovika na granici, od kumpira mu i kapule, promrzle rašćike, od imena i znamena. Nek narod živi, di je nika, tu je i obika.

– Ja sušin meso u Ercegovini, a noćin u Rvackoj! Jedna mi je kuća tamo, druga amo. Evo ti mape: znači, mi smo sad u Ercegovini. Evo ti i crkve ucrtane, isto je u Ercegovini, cila cilcata. S grobljen. Bogati, ja san to sudu nosijo da gleda. Dočin ja kročin sa svoga praga, ja san u prekršaju jedne il druge države, bi li virova – čudi se i Vinko.

image
Luka, Mario, Jozo i Rade Roso uz komin
Tom Dubravec/Cropix

Snalazi li se korona s tin granican?

– Đava ti je odnijo! Kad je ono prolitos bila pošla po svitu, sjatila se pusta policija, jedna i druga, ne mereš nikud, ko da je rat počejo! Zajebavali nas... Ove ture, više nisu, triba pošteno reć, samo triba imat propusnicu, pa moreš i u podne, i u ponoć.

Voda iz Klobuka

A jesmo li mi u prekršaju, smidemo li bit ovde?

– Po mapan – ne bi smili. S druge strane, eno rampe tek doli, niste je prilazili. Ali, bane li grudska policija, mogla bi van pisat kaznu – zeza se Vinko.

Govori da mu je skoro sva zemlje u Ercegovini. Ali, propis je taki da bi mora ić na rampu. Znači, mora bi obilazit, a ko će normalan to radit?

– Ti proć ne mereš, nemaš ključa. Ja ga iman i iđen bez problema. Da bi ga dobijo, moraš bit prijavljen u Mijacima. Samo, ja bi mora obać tri kilometra priko rampe do svoje loze, sve kroz grabovinu. A loze mi eno, pedeset metara odavle.

Grabovina je najtvrđa. Valja za držak, za motiku, lopatu..., ali je triba nać pravu, da nije kriva. Koza voli brstit grabov list. A jasenovina baca bili cvit, ona je ispravnija, valja za svašta diljat, meću je ljudi i na pod. Kljenovina je za buće, čavle bi se u buću zabijalo, dok su se još drvene pravile. Ili si moga otić na Zadvarje, na pazar. Ima kod Vinka i nekoliko lipa, dobar čaj bude, a kivi da mu rodi po pedeset kila. Samo mora bit muški uz žensku, drugačije da neće.

Još nan kaže da Mijaca čekaju vodu s ercegovačke strane. Iz Klobuka. Već je došla uz Dole do na Gredu, sad će u Jabuku i eto je amo, u Rvacku. I struja in je došla odota.

Pa komu plaćate?

– Prije smu Grudan, sad Vrgorcu. Struju. Vodu ćemo isto, nagodili se Rvacka i Ercegovina. Pribijat će. Doli u Banji neki troše dalmatinsku vodu i struju.

Jasno ko dan.

– Iđen ja peć džigericu – govori Vinko.

U Rvacku il u Ercegovinu?

– Ercegovinu...

image
Ljiljanka Roso
Tom Dubravec/Cropix

Trgovina u Slivnu

Cika se čuje iz Donji Mijaca. Dica skaču i grudaju se. Život samo tako zvuči! Komšiluk je zbijen, da je zimi toplije, a liti da je bolja ladovina. Većinon stare kuće, ima di koja obnovljena. Braća i rođaci Roso: Mario i Rade, s materon Zlaton, Joze i Luka. Svi s obiteljima, ženama i dicon. Jedino je Mario bez žene. Traži drugu. Svi vare od smija. Iznili stol prid kuću, u prančioku livamo kavu i zalivamo orahovicon. Na kominu peka i gradele, ima kvadratni metar u njima. Svake pozicije i vrste mesa.

– Utekli smo od korone! U Splitu živimo, a devedeset posto Mijačana živi u Makarskon, ima nešto i na Pelješcu, u Orebiću. Išli ko nadničari, pa ostali – govore domaćini.

Problem je što je narod odselijo i ima druge adrese. Ali, kad dođu na Mijaca ili u Jabuku, ne smiju priko rampe. Ili će in udarit kaznu. Imadu kamere, a nijedna policija ne spava.

Rič po rič s Rosinima, skoro će i meso:

– Ajde, bogati, je li pola mijačke Drage u Ercegovini...

– Sve je to ista čeljad, Mijačani i Jabučani, čitav život skupa bili...

– A ova doli rampa je sto pedeset metara na rvackome...

– Kaže Iko da je ona gori tabla sto metara na ercegovačkomu...

– Svaki vikend naletimo, bude i brat Ivan, ganjamo zeca. Vepra...

– A najbliža trgovina je u Slivnu...

– Tek dvigodine! Prije si triba u Zagvozd. Ili u Dole, u Ercegovinu...

– Dole su bliže, samo sletiš auton, ali više ne daju...

– Imaš rodbinu u Jabuci, ne mereš k njima. Dvi iljade kuna ti je kazna...

– Moreš, ali okolo, 50 kilometara. Na Oraovlje, na pravu granicu...

– Kapulu bi posadijo na svomu, a nemaš ključa...

– Jebiga, vazda na krivoj adresi!

image
Iz Mijaca i Jabuke zajedno na misu u crkvu Velike Gospe
Tom Dubravec/Cropix
Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?

Izdvojeno

23. veljača 2021 14:53