Govorila je mater Rinu Pavliću, kuharu iz Dugog Rata, točno ovako: "A sine moj, di ćeš u selo ić radit biznis, u brdo di nema nit čovika, nit ovce, nit puta da do njega dođeš."
Čudila se Rinu majka Silvana da iz Dugog Rata, punog turista, odlazi turizam graditi u tugarski kraj, 11 kilometara od Omiša, u šumu. U krš, draču i šikaru, od naroda i civilizacije zaboravljeni zaselak Truša.
U vukohebinu, Bogu iza leđa. Reagirala je tako kad je doznala da je Rino, tada je imao 23 godine, u napuštenom selu u kojem je nekoć živjela loza Pavlića kupio dio stare kuće jednog od članova obitelji. Idemo skok devet godina poslije, u ljeto 2022., da bismo doznali kako je danas 32-godišnji Rino sam samcat vratio život u selo.
Čuli smo mi za njega i prije, pričali su nam Dugoraćani da je taj mali čudo, da je tamo iza brda godinama kupovao kuću po kuću, pojatu po pojatu, pa sam dizao, gradio, slagao imanje. U zaleđu bez vode napravio bazen, a onda u taj krš doveo bogate Skandinavce, Norvežane, Engleze...
Na škole kuhanja i degustacije soparnika, poljičke pečene janjetine i peke Amerikance s kruzera. A između njih domaći svit koji već dugo u Truši slavi sve osim after rastava partyja.
Jedino to još nije prošlo kroz njegovo ekoimanje. Jedva smo ga uhvatili za razgovor, čovjek jednostavno ima toliko posla da se pitamo kada spava.
Mir, tišina, zvizde...
– Fala na pitanju, spavam fenomenalno jer u Truši, u koju sam se preselio iz Dugog Rata, ne možeš drugačije nego spavat najslađe na svitu. Mir, tišina, zvizde, šuma, povratak prirodi.
Dar Božji, ne bi ovo selo moje prababe i pradide minja za ništa na obali. Odem dole tek kada ovde dobro zaladi, koji misec i onda opet natrag. Navečer u selu ostanemo samo moja zaručnica Marija, ja i rođak s početka zaseoka, 60 i neka mu je, nikada nije želio napustit selo.
Dok mi nismo došli, godinama je bio jedini stanovnik. Je, istina je, vratio sam život Truši, da nisam nešto napravio, ovo bi sve propalo. I malo-pomalo kako sam krenio u biznis, počeli su se vraćati i drugi, pa obnavljaju kuće za odmor, raste i cijena nekretnina, zemljišta. Ponosan sam.
Da nisam sve ovo započeja s 23 godine, kuće bi popadale, drača bi sve prekrila, sve bi nestalo, isto ka i put s ceste do zaseoka kojim se više nije moglo proć. A onda sam ja s braćom, pokojnim ocem, uvik nekom još rukom koja je dolazila, odrezao tunele od makije, šiblja, otvorio cesticu. I, evo, vidite danas svita u Truši. Vikendima, kada smo puni ka šipak, jedva nađeš misto za parkirat – veli nam Rino.
Počelo je nekako slučajno. Otac je odlučio obnoviti didovinu pa je Rino više dolazio s njim u selo. Onda je od stričeva i tetki kupio staru kuću odlučivši u njoj otvoriti restoran. Restoran je donio ostatak, sobe, luksuzne, još jednu kuću, bar na njezinoj krovnoj terasi. To je sve napravilo zatvoreni bazen. Imanje se širilo s kaskadama, verandama, terasama, pojatom u kojem će biti slana soba, sunčalištima, dječjim igralištima, zoološkim vrtom, velikim parkingom.
– Radio sam kao kuhar po brodovima, hotelima, restoranima. Brat Špiro je vrhunski kuhar, ja bi reka umjetnik od chefa koji radi na jahtama. I on je ovde kupio staru kuću koju obnavlja. Kraj njega i ja imam još jednu. Onda je kuću kraj nas kupio treći brat Tonči, pekar koji radi u Njemačkoj.
Svi smo u istom dvoru, pokojni otac je želio da uvik ostanemo zajedno, skupa ka obitelj. Oni su otišli vani, ja sam osta tu jer sam ima viziju, ideju i volju da nešto napravim. I meja ovde, meja tamo i evo mene na tri tisuće kvadrata imanja – veli.
I pitur, i električar, i vrtlar...
Namučio se Rino kao Sizif, sve što bi zaradio od restorana ulagao je u proširenje, u novu gradnju. Putem je postao i samouki arhitekt, građevinar, električar, pitur, vodoinstalater, vrtlar.
Da je čekao sve te meštre, kaže, gradnja bi trajala barem sto godina. Lakše je onda bilo sve naučiti i uhvatiti se posla, uz pomoć obitelji, prijatelja, dobrih ruku.
– Volim učit, imam volje, a želija sam sve ovo i šta prije stavit u pogon. Svaki ovaj kamen sam svojom rukom dotaka. Naučija san tako sve radit, uštedija sam lovu koju bi potrošija na meštre, ali i ubrza priču. Kako ovde nema tekuće vode, pumpama san doveja vodu dole s izvora.
Za peći u restoranu mi je trebala trofazna struja, a nje nije ovde bilo. Nema očajavanja, samo treba bit uporan. Tako sam i struju doveja. Uredija sam apartmane cakum pakum, da gosti uživaju. Kod mene i jedu. I dolaze nam, ova će sezona, gledano po bukingu, biti odlična, druga nam je po redu, a mi već puni puncati od 1. srpnja do kraja rujna. A šta da vam kažem, ja presritan, selo je puno svita, dižem i njega i ovaj kraj i našu Zagoru. To je ono šta san i tija – kaže.
Zanimljiv je to čovjek, u svemu on vidi dobro. I u komentarima gostiju kojima smeta miris magarca iz malog zoo vrta. Ili pivac koji zove u zoru. Rino takve razmjene mišljenja drži za konkretna pojašnjenja drugima o tome što ih na imanju čeka. Na zov prirode i blaga Poljičke Republike mami i goste s kruzera, koji mu od ove godine dva do tri puta tjedno dolaze na degustaciju. Uvuče ih u fumija priču.
– Fumija je miris konobe, tradicije koju oni osjete čim uđu u taj naš stari dio kuće. On stoji u toj stini, to je miris pršuta i domaćeg sira, vina, ulja, janjetine. To je suvenir koji im prodajem. Oni aktivno sudjeluju sa mnom i u pečenju soparnika, i uvik prvo misle da je pizza. Onda padaju s Marsa kad vide da ga pokrivam žeravom i lugom. Čude se da šta ga šporkajem. A onda izroni tradicija. Taj izletnički program sam ponudio kruzer-agentima i, kako sam i očekiva, nisam odma naiša na otvorena vrata. Nisu imali pojma ništa o meni i mom imanju.
I tako, jedna vrata ti se zalupe, oće i druga, ali na trećima uspiješ. I onda bum, bez reklame, marketinga, samo od one priče šta ide od uha do uha, po 150 gostiju meni ovde dođe dva do tri puta tjedno.
A onda sam odlučija napravit još soba, napravit ovde integrirani seoski hotel. Kako moram šušur maknit dalje, doli ispod u selu sam kupio kamenoklesarsku staru radionu. Tu će mi bit baza za jednodnevne goste, taman je uređujem. Opet moram gradit pute, širit se da mi autobusi mogu mirno doć – govori nam Rino.
'Ja, najsritniji na svitu'
Stoga, tko hoće raditi taj će posao i naći. I ima ga na sve strane, ali slažemo se, treba zasukati rukave. Kao da je Rinu lako. Nagledao se on papirologije, pečata, vrata kancelarija. Kaže da je bio ludo uporan, a možda i dovoljno lud dočim se u ovo sve upustio. Ma i prijatelji su mu govorili: "Pa čoviče, ti nisi normalan, ne može mrtvo rodit." A evo može.
Rino zato zahvaljuje svima koji su mu u tome pomogli. Jer svaki zamah lopatom bio je korak naprijed, a svaka fešta, svako noćenje, lipa više za napredak imanja, Truše, zapuštene Zagore.
– Imam ja još planova. I svaku kuću koja se ovde u Truši tu kraj imanja nudi na prodaju ja bi kupija. Svaka će imat svoju ulogu. Kako neću bit sritan, da mene nije bilo, sve bi ovo propalo. A vidi sad života. Ja ovako mislin, ko ima volju, plan, nema straha, taj može od ničeg nešto napravit.
Nemam namjeru ić vani, nigdi mi neće bit ka u mom selu. Je, pitaju me, kako ti momak mlad pa ideš tu u zabit, a nećeš s ekipon u kafić navečer na piće. Zašto se odričeš života?
Ajde, čoviče, ovo nije odricanje, nego zadovoljstvo, uživanje u prirodi. Legnem ovde navečer liti na ležaljku, evo točno ovde, taman posrid dvora, i gledam nebo, zvizde, ćuk se čuje, lisica, kuna. Nigdi nikoga, posebna tišina prirode. Mir Božji. Ja najsritniji na svitu – kaže Rino Pavlić.