StoryEditor
Zagorapadine moseća

Brštanovo još propalo nije: ‘Ovde za život ne fali ništa, svega ima. Šta god nekome paše, tu se može radit, nego nekima fali samo volja‘

10. listopada 2020. - 20:09
Ante redovito muze koze, ponekad izravno u šalicu kako bi popio onako svježe za doručakJakov Prkić/Cropix

– Ćaća, aj ti njih odvedi gori u Avdine ograde prvo – govori ocu Vladi devetogodišnji Ante, koji nas je s godinu dana mlađim bratom Karlom dočeka prid njihovin starin kućama u Brštanovu, u zaseoku Polići.

– Di je to? – okrićen se ja za Anton gori put planine.

– U vrju Moseća. Ponit ćemo malo mesa i pršuta, ispeć ćemo malo na gradele – pojašnjava nam trećaš svoju zamisao.

– Ne možemo sad gori, moraju ljudi štoko napisat prvo, kako je nama ovde živit na selu, koje sve blago imamo i to... – kaziva otac Vlade Polić dok nas pozdravlja i žena mu Ana držeći u naručju najmlađeg od četiri sina, četveromjesečnog Gabriela.

– Treći naš, Luka, srami se, pa se sakrija doli kod babe i dida – govori Ana dok smišna crna glavica četverogodišnjaka proviruje iza kantuna kuće.

– Prije su naši stari gori imali svoje staje, gonili blago, danas se tamo uglavnon pilaju drva, ko ima – pojašnjava Ana o mosećkin ogradama.

– Zašto jih bar onda ne odvedeš gori "na križ" da vide koja je to lipota – ne posustaje Ante pokazat nam svoje misto.

Koliko je ljubavi u njega za ovo selo, neće ni on dalje svoga kraja, ka ni njegovi mater i ćaća, oboje rodon iz Brštanova.

– A šta to ima gori na ton "križu"? – zanima mene prije nego se odlučin, nepripremljena, u sandalama, popet stotinjak metara uz padine mosećkog krša.

image
Vlade Polić, supruga Ana i djeca Luka, Karlo, Ante i Gabriel
Jakov Prkić/Cropix

– A, slušaj, vidi se sve šta odavde ne vidiš, sva lipota! Dva sela, naše Brštanovo i tamo desno Nisko. Amo se na brzinu zaletit, pa ćemo se vratit – nagovorija nas je tako najstariji Anin i Vladin sin, a za njin u stopu krenili i mlađa braća, Karlo i Luka.

– Zašto se zove križ, sad ću vas ja dico poučit ka šta su i mene pokojni did i ćaća. Tu se križa nekoliko puteva, a naši stari bi tu znali malo i odanit, sist, pa bacit pogled... Di neće kad je ovo doli baš divota... – kaziva Vlade, pa nabraja glavne "kuće" i zaseoke.

– To van je tamo crkva, škola... Ono su van tamo Šolići, Žižići, Čulići, Vrvilo, Sikirice... A ono doli u polju je i naša zemlja, ima jedno iljadu ipo kvadrata i tu sadimo kumpire. Inače, obrađujemo sve skupa oko četiri iljade kvadrata, šta oko kuće, šta to u polju. A nije baš da je ravnica, nego naš dalmatinski krš.

– Najviše ja iskopan – ubacuje se i Karlo uz veliki osmijeh, cili sritan kad i on može dikod sudjelovat sa starijima oko zemlje ili blaga.

– Šta god nekome paše, ovde se može radit, pa recite, je l' ovo grijota da je ovoliko brštanovsko polje, a tako malo obrađeno – tuga vata Vladu pri pomisli kako se svit iz Zagore odselija i ne vraća se tako lako.

– Mi zato svega svoga imamo, od mesa, kumpira, jaja, sira, mlika, kapulice, poma, kupusa... 80 posto imamo svoga, domaćeg.

Na selu se može živit – tvrdi naš domaćin.

– Rodija san se u Brštanovu, tu san cili život, oženija san se ima deset godina, stvorija četvero dice, i šta nan fali. Ništa. Bavimo se stočarstvon i poljoprivredon. Imamo svoj OPG, imamo koze, krave, bikove, svinje, tuke, kokoše... Imamo svoje stalne kupce tako da nemamo problema, sve je uhodano, jedino ne bi bilo loše da postoji kakva mlikara za otkup mlika – kaže.

– Nekad je i dućan bija, ali je zatvorija. Najbliži nan je sad u Prugovu, ali svako jutro nan stiže pokretni dućan, dva čovika nan voze kruv, a poštar dolazi jedanput tjedno – prisnažuje i Ana kako joj je ovde na Brštanovu srce.

Samo im je, kažu, žaj da nema više mladih obitelji.

– Počele su se gradit i iznajmljivat kuće za turizam, oće turisti, oni dolaze, biže ća iz grada. Imaš struju, vodu, telefon, internet... Ima danas svak auto, sidneš i di god oćeš si za čas posla. Doli, ako ćeš brzon ceston, za dvajst minuti si u Solinu, za po ure u Splitu.

image
Vlade Polić sa svojim ljubimcem, bikom Peranom, kravama i teladi
Jakov Prkić/Cropix

Šta ti ovde još fali za život? Ne fali ništa, nego samo fali volja, ništa drugo. Ako su naši stari mogli živit nazad 70, 80 godina, a nisu imali ništa, mislin da onda sad ljudi mogu i bolje – razlaže Vlade svoje tvrdnje, dok dici već dosadilo s nama na jednome mistu.

– Ajmo ća, nismo još gotovi, triba pomust koze – govori Karlo bratu jedva dočekavši da se vratimo među životinje. Osim čuvara, tornjaka Maxa i ovčara Garija, tu su i konj, koze, jarac, koke koje trčkaraju dvorišten, a "javljaju" nam se s ceste i dva magarca, Berto i Miško.

– Ajde, donesite sić i dvi tećice za mliko – govori mater Anti i Karlu, a oni, ne zna se ko je brže potrča.

– Čula san kako nekad prije škole uzmete čikaru, u nju pomuzete i direktno se napijete kozjeg mlika – govorin dici dok pokušavaju do kraja pomust koze koje su se sad već pomamile, dosadilo jin pozirat za fotografiranje, pa ih Ante "smiruje" mekinjama iz sića.

Nema ništa zdravije, potvrđuju svi.

Popeli smo se i u staje, poviše kuće. Tu se oglašava i Karlov ljubimac, mladi bik Peran.

– Da nije mene, ne bi on osta! Ja volin bikove – govori Karlo kako ga redovito pazi, daje mu pit i jist, i to miksa, prekrupe i ječma.

– Ima petsto kila, a nema još dvi godine. Dobro se hrani, pa ima jaki vrat. Ovo mu je polubrat, imaju istu mater, drugog ćaću – objašnjava drugaš Karlo dok iz staje izlazi i tvrdoglavko Sokol, junac od šest miseci, za njin i dva teleta, a najmlađemu tek šest dana, objašnjavaju nan.

– Pitaju me neki je l' mi fali kafića? Ne fali brate, jedino mi fali ojkanje – kaže Vlade.

– Šta će ti kafić, bolje ti je kopat i orat s konjon negoli ić u kafić – ima i devetogodišnjak Ante svoje mišljenje o tome.

– Pivan ojkalicu cili život, odgojija sam se uz nju i šijavicu. Prije se stalno igralo i pivalo, ispeklo bi se janje i zaigralo na balote. Ma, prija se je pivalo na svakom koraku, sad kad čovik počne pivat, kažu il' je pijan il' budala, nažalost. A mi se ovde znamo skupit onako, društvance pa zaojkamo. Samo se i društvo malo rasulo – žaj je Vladi.

– Nemamo, nažalost, KUD-a, ali ono šta san naučija nastojin prinit svojoj dici, ojkaju i oni, dikod se uvate po petnajst minuti ne staju – govori ćaća.

– Vole pivat i bit oko životinja, al' mislila san jih isto doli u Klis upisat na balun da malo treniraju. Gradi se i novo igralište u Prugovu, kad bude gotovo, bit će lakše i bliže – govori Ana kako bi jih možda malo dala u sport.

– Mene sigurno nećeš upisat – odlučan je ipak Ante. On zna šta bi radije tija.

image
Karlo i Ante s magarcima Bertom i Miškom
Jakov Prkić/Cropix

– Ja ću naučit svirat gusle i diple, da pivan ojkalicu i da igran šijavicu.

– A ja ću harmoniku – govori Karlo, pa odlaze zajedno s braton Lukon na mali trampulin kraj kuće, još jin nije dosta skakanja za cilog dana, dok mi ostajemo za stolon uz notes, ali i domaći kozji sir i pršut koji Polići sami suše.

I tako, ćakula na ćakulu, došlo vrime za poć nizbrdo, a ojkalice nismo čuli...

– Ajde, stanite jedan do drugoga, da čuju naši gosti kako znadete lipo i pivat... – kaže jin ćaća.

– Oću ja prvi... Ajmo ovu... – šapću se i dogovaraju braća.

– Ma, neću tu, tu ja ne znan. Ajmo onu drugu – kaže Karlo.

– Ma, ne bi ja tu...

I tako Ante i Karlo odlučili na kraju da će nan ipak radije zapivat drugi put kad dođemo... Možda onu koju ćaća Vlade lipo znade: "Selo moje još propalo nije, dok u njemu ima mlađarije, oja noja, čekaj mala mojaaaaa..."

Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?

Izdvojeno

10. listopad 2020 20:24