Sve više ljudi, rekreativaca, šetača i biciklista otkriva stazice kroz Majdan, Kliško polje, Kosu…
Posebno je to u vrime od vikenda, ali i u drugim dobima dana, jer sve omiljenija stazica uz potok ladi i kad sunce dobro žeže…
Ljudi iz Klisa i Kose čuvaju još uspomene na ta mista iz ditinjstva, kad im je taj potok bija i jedino more, kažu.
Neki ga pamte kao Mihaljevića ili u izgovoru Mialjevića potok, navodno su tu neki Mihaljevići imali nekoć svoje zemlje, a neki ga u svojim sjećanjima bilježe možda i nekim drugačijim imenom, kažu.
Priko potoka su uređeni mostići, ti prolaziš, prelaziš, preskakuješ, a uz tebe sve žubori. U krošnjama se čuju tičice, kad proviri koja čistina, vidi se i koji uređeni maslinik ili koja lipa trišnja.
Jegulje sa Džakulina vira
- Početak ove stazice uz potok je u Majdanu. Taj dio na početku mi zovemo “na kotlu” jer je izgledalo ka kotal – pričaju nam braća Stipe i Ivan Šubašić iz Kose.
- Tu smo se mi ka dica kupali, tu se učilo plivat i vatalo tice - prisjeća se Stipe.
- Al’ nas je vodilo na more - nadovezuje se brat Ivan uz kojega vjerno gazi njegov pas.
- A, ovde kod mostića na uzbrdici, to se zove Džakulin vir, tu smo vatali jegulje dok ih je bilo. Kad bi pale vode, onda bi mi tu crpili vodu, pa bi ih lakše vatali. Nekoć se dno potoka, bijelilo, a danas baš i nije tako čisto, ćute se ponekad i fekalije kad padne kiša... - ipak nas malo iz ove prirodne idile Stipe Šubašić vraća u svakodnevicu.
- Šetači prolaze, fotografiraju se, pitaju nas: “Kako doć do Kliškog polja?” - govori Ivan.
- A, već su, zapravo tu! Jer ovo van je specifična konfiguracija terena, jedino s Tvrđave možeš okon uvatit sve pogledon doli - objašnjava nam Ivan.
Andrija Žura često prođe ovuda kada ide u polje i kaže kako mu ne smetaju prolaznici, šetači, sve dok se vodi briga o čistoći potoka i okoliša, dok se ništa ne trga… Neki od šetača odu i malo dalje i preko polja pa okruže i do crkvice sv. Ivana uživajući i u neobrađenin dijelovima i brnistri.
- Kada idem u maslinik koga god sam sreo od šetača svi vas lijepo pozdravljaju, i oni i njihova djeca - priključuje se i šjor Metod Erceg sa svojim zapažanjima na svom svakodnevnom putu do polja dodajući kako ih u Kliškon polju znaju “posjetit” čak i patke s Rike.
Uživamo u zelenilu sve do kraja stazice...Ima jedno petsto metara takvog puta, veli nam Stipe, pa onda opet nizbrdo s noge na nogu.
I dok svuda oko nas gledamo ili čitamo o primjerima divljih smetlišta, a povratku niz potok ugodno nas je zatekao jedan potpuno drugačiji primjer.
Troje prijatelja, dvoje muškaraca i žena, idu uzbrdo, uz potok, i kupe smeće u kese. “#Izazvani” samo svojom savješću i voljom. Osim lipote ove prirode i oni su mi ulipšali dan!