NA BRAČKOM JUGU Talijan iz Drugog svjetskog rata još uvijek leži zasut zemljom

Ima 23 duše

Pardon, nije istina da se nije razgovaralo. Dvadeset godin se govori i uvik obećaje – prid izbore. Prođu izbori, ostaje makadam. Murviški svit se domislija, pa kad idu u vinograde koji se protežu sve do Vele Farske, u portapak stavu vrićicu žala i sić, za zakrpit buže i vododerine.

Ovo je murviška statistika: nema ceste, nema vodovoda (doša je, ali nije razveden), kanalizacije, ambulante, butige, kafića...

A ima 23 duše, od toga petoro dice, četiri samostana (napuštena), osan crkava, čudesnu Zmajevu špilju, dva restorana litnja, bezbroj prilipih plažica, 130 iljad trsova plavca maloga i pet vaguni vina (prije 200 mištana i 25 vaguni). Imaju i najskuplji zog za balote na svitu, košta je dvista iljad kuna!

- Već je smišno koliko govorimo o to bokun asfaltne ceste. Pa ako je neće prikrit radi nas, tribali bi baren zbog pustih furešti koji šetaju do Murvice, a auta ih zaprašuju, da vidiš kakvi dolazu - ljuti se šjor Smiljenko Pavišić (65), Murvičanin s kućon u Bolu i poljen u rodnome mistu:

- A triba i nama, počelo se ozbiljnije obrađivat vinograde, svaki dan triba bit u polju, od 365 dana u godinu ton ceston prođen baren 370 puti, iman 11 iljad loza.

- Loza traži svako jutro dobro jutro - izrecitirala nan je žena mu Karmela. Najluđa je općinska dioba na jugu Brača: Murvica pripada Bolu, a cila zemja okolo je - nerežiška, i onda se tereni i kuće prodaju leva-leva. Od Bola su udaljeni pet i po kilometri, a od Nerežišća na noge dvi ure iliti 32 kilometra.

- Prodala su Nerežišća nedavno komad zemlje u Murvici, nikad nismo otkrili pošto, da bi mogli sebi za misto učinit kip Tuđmana i nike anđele. Godinama je s naših valica i plaža odnošeno žalo za građevinarstvo, od Staroga Grada do ciloga Bola. Uz makadam su bacane škovace i šuta; tek su nedavno zatrpane zemjon. Oltari iz samostana povrj Murvice su završili ka ukrasi po bolskin dvorima...

Pa kad su se oni tako podilili, mi smo ostali ničiji! Tu nesriknju cestu poprave nan jedanput na godinu, kad je fjera Gospe od Začeća, da vlasti auta ne ruvinadu.

A i put je minja vlasnike: bija je županijski, općinski, sad opet županijski, ma je još uvik zemljani, pun rup, blata i lokava. Krenija je bija asfalt, priša dva i po kilometra - i skrenija put Zlatnoga rata.

Šta smo mi tamo bez ičega mogli, nego se svi raselit, otišli smo žena i ja 1971. i postali ‘dogonci’ ka i svi Murvičani, Humčanjani, Pražničani, Pučišćani, Vlaji, Bosanci i Albanci koji se naselidu u Bol - ruga se sobon šjor Smiljenko, ironičan i prema vodovodu, najvećemu dostignuću do kojega se vinula Murvica:

- Dok smo bili na gustirne, voda se šćedila, zato nan je svo vino bilo čuveno, a sad će se vodnit. I naš su murviški plavac punili pod imenon ‘Bolski plavac’, ma pune su nan prsi nepravde - kaže Pavišić, koji je na svoj plavac prilipija etiketu “Likarija”.

- Jididu li se bar općinari na sve vaše prigovore?

- Jididu, pa šta? I ja se jidin. Ima i u Bolu poštenih i vridnih ljudi, ka i onih šta teplidu šentadu pa smišljadu kako učinit šćetu. Al ajmo konačno nešto učinit!