- Neću u dom ni živa ni mrtva – tako će baka Vesela, s Plokita.
Ne zna nam pojasniti zašto, samo zna da želi „kad joj dođe vrime“ usnuti u svojem krevetu, među svoja četiri zida. U Vesele je 82 godine i četvero djece koja odavno više nisu djeca, neki od njih su i sami djedovi i bake, ali naša baka Vesela živi sama, u stanu koji su ona i pokojni joj muž, kako kaže, „krvavo zaradili“.
- Lipo mi je. Ujutro oden na Pazar po šaku blitve, malo sretnen moje stare, proćakulamo, a kad dođen doma, skuvan i pojeden, onda zoven dicu. Jednog po jednog. Pa se napričamo - sve nam nabraja.
- Oli van u dom ne bi bilo bolje? Više društva? Stalna skrb – pitamo je.
- Ne – odrješito će i dodaje, tiho, skoro zavjerenički:
- Zna se ko u dom ide! Sirotinja i oni koji nemaju nikog svoga, ja, B...