 |
| PIŠE LIDIJA GNJIDIĆ |
Odavno moja prvašica želi imati psa - pasa - i to zlatnog retrivera, još od onog ranog razdoblja u životu kad djeca misle da mogu – i mogu! - dobiti sve, pa ih prva odbijenica iskreno zaprepasti.
S uzdahom tipa ‘aha, evo je opet’, svako malo ulazim u začarani krug:
- Pas je, mišu, velika obaveza.
- Pa šta, i mačka je obaveza, pa je isto imamo!
- Mačku ne treba izvodit...
- Ja bi ga izvodila. Pogotovo sad kad sam velika! Mama, ja imam sedam i po godina!
- Izvodila bi ga i zimi rano ujutro, dok je još noć?
- Pa... onda bi zamolila tatu.
- Pas ne može doma bit sam.
- I ne mora. Iša bi sa mnom u školu i svugdi. Kako drugi mogu imat pasa?
- Snalaze se nekako...
- Zašto se i mi ne snađemo?
Pred sv...